Iako je prošlo dvadeset godina od smrti frontmena grupe Nirvana, Kurta Kobejna, njegova muzika se i danas, baš kao i u periodu kada je bio na vrhuncu karijere, rado sluša širom sveta. Njegov prerani odlazak i dalje sa istim žarom intrigira javnost kao što je to bilo i 5. aprila 1994. godine kada je sebi pucao u usta. Uz to što je bio pevač, autor pesama i gitarista, sebe je nazivao i duhovnim centrom benda, što se odmah nakon njegove smrti pokazalo kao tačno jer preostalim članovima čuvenog rok sastava nije pošlo za rukom da mu nađu dostojnu zamenu i vrate se na put stare slave.
Kurt Donald Kobejn rođen je 20. februara 1967. godine kao prvo dete automehaničara Dona i konobarice Vendi Kobejn u Aberdinu, u američkoj državi Vašington. Najranije detinjstvo proveo je u sreći i blagostanju, a zatim je zajedno sa svojom tri godine mlađom sestrom Kimberli postao svedok svakodnevnih roditeljskih svađa. Prema rečima njegove omiljene tetke Meri, rano je razvio interes za muziku i već kao dvogodišnjak počeo je da peva pesme Bitlsa. Već sa sedam godina poželeo je da postane kaskader, što je po cenu roditeljskih živaca uključivalo povremeno skakanje sa krova kuće na ćebad i jastuke poređane u vrtu. U tom periodu dijagnostikovan mu je mentalni poremećaj u razvoju koji je uključivao hiperaktivnost i promene raspoloženja. Zbog toga je veoma rano počeo da koristi lek ritalin, koji je mnogo godina kasnije njegova udovica Kortni Lav smatrala glavnim razlogom za njegovu zavisnost od heroina: Kada kao dete uzimaš drogu koja izaziva osećaj euforije, čemu drugom ćeš se okrenuti kad odrasteš? Događaj koji je mnogo uticao na Kobejnov život jeste razvod njegovih roditelja 1975. godine. Osamnaest godina kasnije, u jednom intervjuu Kurt je evocirao uspomene iz tog perioda.
- Sećam se da sam osećao stid. Nisam mogao da budem sa svojim prijateljima u školi jer sam očajno želeo da imam onu klasičnu, tipičnu porodicu, sa ocem i majkom. Želeo sam sigurnost koju mi oni više nisu pružali, što dugo nisam mogao da im oprostim. Nekoliko meseci živeo je sa majkom da bi se potom preselio kod oca u Montesano. Bio je veoma ljut što su njegovi roditelji više pažnje posećivali svojim novim porodicama nego njemu i sestri, što je kanalisao kroz buntovno ponašanje. Često se selio i živeo kod prijatelja i rodbine. U školi je najviše voleo likovno, a na časovima je crtao uglavnom fetuse i ljudsko telo. Družio se s jednim homoseksualcem, zbog čega su neki mislili da i on voli muškarce. Kasnije je u jednom intervjuu priznao da je u mladosti bio nesiguran kada je reč o seksualnosti, verovao je kako je duhom gej i da bi verovatno mogao da bude biseksualac.
- Da Kortni nije ušla u moj život, moguće je da bih živeo kao biseksualac - izjavio je Kurt koji je kao tinejdžer živeo haotičnim životom odrastajući u malom gradu, a svoje oslobođenje pronalazio je u pank nastupima u Sijetlu. Sprijateljio se sa svojim sugrađanima iz grupe Melvins koji su veoma uticali na zvuk Nirvane. Provodio je dosta vremena čitajući u lokalnoj biblioteci gde je proučavao dela S. E. Hintona, Vilijama S. Barouza, Valeri Solanasa, Džeka Keruaka, Patrika Saskinda, Semjuela Beketa i Čarlsa Bukovskog, koja su ga inspirisala za pisanje pesama.
Dve nedelje pre kraja, Kobejn je napustio srednju školu pošto je uvideo da nema dovoljno poena da bi je uspešno završio. Tada mu je majka dala ultimatum da nađe posao ili da se iseli pa je nekoliko nedelja kasnije našao svoju odeću i stvari spakovane u kartonske kutije. Pošto je isteran iz kuće, često je spavao kod prijatelja ili se ušunjavao u majčin podrum. Kada nije imao gde da prenoći, odlazio bi ispod jednog mosta na reci Viška, a to iskustvo opisao je u pesmi Something in the Way s albuma Nevermind. Svoju prvu gitaru dobio je kada je imao četrnaest godina, a izabrao ju je umesto bicikla. Odmah je pokušao da formira bend sa prijateljima svirajući pesme grupa AC/DC i Led Cepelin, ali mu to nije pošlo za rukom jer njegovi drugari nisu bili muzički talentovani. Kasnije, tokom srednjoškolskih dana, sreo je Krisa Novoselića koji je bio zaluđen pankom i kada mu je Kurt dao da presluša kopije demo pesama koje je snimio sa prethodnim bendom, pristao je da oforme grupu koju su nazvali Nirvana. U početku su imali problema sa nalaženjem bubnjara i na prvom albumu Bleach koji je objavljen 1989. godine ta uloga pripala je Čedu Čeningu. Međutim, nezadovoljni njime, odlučili su da ga zamene Dejvom Grolom s kojim su 1991. doživeli vrhunac pošto su objavili album Nevermind koji je prodat u deset miliona primeraka. Tada dvadesetčetvorogodišnji Kurt nikako nije uspevao da se privikne na popularnost.
- Da postoji neki kurs koji bi me uputio u to kako da postanem rok zvezda, sigurno bih se odmah prijavio jer bih naučio da se ponašam - rekao je Kobejn.
Neposredno pre nego što je postao slavan i bogat, Kurt je sreo svoju srodnu dušu. Čim je u jednom klubu 1988. godine video pank-rok pevačicu Kortni Lav i saopštio joj je da će mu biti devojka, na šta mu se ona samo nasmejala. Ipak, dve godine kasnije, kada je Nirvana već bila popularna, a Kurt postao tiha patnja žena širom sveta, njih dvoje su uplovili u ljubavnu vezu. Nakon dvogodišnje burne i strastvene romanse, plavokosa rokerka ostala je u drugom stanju, a nekoliko meseci kasnije njih dvoje su se na havajskom ostrvu Vaikiki jedno drugome zakleli na večnu ljubav. Svojoj ćerkici koja se rodila 18. avgusta iste godine, dali su ime Fransis Bin Kobejn. Neobično kršteno ime malene naslednice koje u prevodu znači pasulj, slavni muzičar nadenuo joj je zato što ga je na prvom ultrazvuku podsetila na to povrće.
- Ne mogu da verujem koliko sam sada kao otac srećniji, ponekad čak i zaboravim na muziku i činjenicu da sam deo benda. Znam kako zvučim patetično, ali svega bih se odrekao samo da budem sa ćerkicom i suprugom.
Uprkos tome što je Kurt bio slepo zaljubljen, Kortni je bila prilično omražena među njegovim obožavaocima. Čak i najveći kritičari smatraju da je Kortni koristila svog supruga kako bi postala slavna, upoređujući je na taj način sa Joko Ono. Pošto je u jednom intervjuu izjavila kako je, ne znajući da je u drugom stanju, nehotice konzumirala heroin, par je postao neprestana meta novinara koji su pokušavali da saznaju da li je i njihova ćerkica rođena kao heroinski zavisnik. Usledio je javni linč, a socijalne službe koje su ih stalno proveravale, ipak su im dozvolile da zadrže dete. Iako su zajedno išli na rehabilitaciju, nakon rođenja svoje naslednice oboje su se vratili starim navikama. Kurt se tokom većeg dela života borio sa depresijom, hroničnim bronhitisom i intenzivnim fizičkim bolom prouzrokovanim nedijagnostikovanom bolešću želuca. Godinama je tragao za uzrokom tih tegoba, što je razaralo njegovo emotivno zdravlje. Lekari su sumnjali da je stomačni bol rezultat skolioze koju je imao kao dete. Protiv bolova uglavnom je koristio heroin, mada to nije bio glavni razlog njegovog uživanja u opojnim supstancama.
Kako je vreme prolazilo, zbog nemogućnosti da se izbori sa narkomanijom i bremenom slave, veza sa Kortni počela je polako da puca. Svađe su postale svakodnevica, a 1993. Kurt je završio u policijskoj stanici jer je jedna bračna prepirka eskalirala u fizički obračun.
Tokom turneje po Nemačkoj dijagnostikovano mu je zapaljenje dušnika i grla. Ubrzo je otišao u Rim na lečenje. Samo nekoliko časova pošto mu je u posetu došla supruga, stanje mu se pogoršalo i završio je u nesvesti. Kasnije je utvrđeno da se otrovao prevelikom količinom šampanjca u kombinaciji sa tabletama. Nakon ovog peha, Kortni je govorila o njegovom navodnom pokušaju samoubistva. Samo deset dana kasnije zvala je policiju pošto je Kobejn uzeo pištolj i zaključao se u sobu. Službena lica konfiskovala su mu oružje i pilule, a on je tvrdio kako nije planirao da izvrši samoubistvo, već je želeo da se sakrije od žene. Paradoksalno, tokom policijskog ispitivanja, buntovna dama priznala je da nikada nije videla svog supruga s oružjem. Ipak, pokušala je da mu pomogne i zajedno s njegovim prijateljima nagovorila ga je da ode u rehabilitacioni centar na odvikavanje od droge. Mada je 30. marta stigao u Los Anđeles na terapiju, Kobejn je već u noći 1. aprila preskočio ogradu i napustio centar.
Sledećih dana viđen je u Sijetlu, ali njegovi prijatelji nisu znali gde se nalazi. Tvrdeći da je suicidan, Kortni je 3. aprila obavestila policiju da je Kobejn pobegao iz stacionara i da je u Sijetlu kupio pušku. Na policijskoj prijavi falsifikovala je potpis Kurtove majke, za šta nije imala njeno odobrenje. Pet dana kasnije, u jutro 8. aprila, električar Gari Smit pronašao je Kobejnovo telo u kući u koju je došao da instalira novi alarmni sistem. Električar je ispričao da mu se najpre učinilo kako na podu vidi belu krojačku lutku sve dok nije ugledao krv koja se slivala iz desnog uveta. Tada je preko njegovih grudi primetio pušku uperenu ka bradi. Policija koja je brzo stigla do izdvojene kuće u naselju Madrona u Sijetlu, identifikovala je telo Kurta Kobejna. Identifikacija je bila moguća samo preko otisaka prstiju jer se puškom upucao kroz usta. Doktor Donald Rej koji je zvanično potvrdio smrt slavnog muzičara, konstatovao je da je ona usledila nakon jednog pucnja i kako se najverovatnije radi o samoubistvu. Pored tela, na podu su se nalazili njegova lična karta i oproštajno pismo napisano crvenim mastilom na običnom papiru, pričvršćeno za tlo hemijskom olovkom probijenom kroz list.
U pismu je, između ostalog, pisalo: Već godinama nisam osetio zadovoljstvo niti prilikom slušanja, niti prilikom pravljenja muzike. Zbog toga sam osećao krivicu koja se ne može iskazati rečima. Kada bi se svetla ugasila i počeo huk iz publike pred naš izlazak na scenu, ja nisam osećao ništa. I samo postojanje grupe Nirvana postalo mu je teško opterećenje: Mrzim je, ne mogu da sviram s njima jer više nije zabavno. Ne mogu da živim na ovaj način. Pored tela bile su još i pokvarena kompjuterska igrica, iznošena čupava dečja igračka i nekoliko kaseta, među kojima i album Nirvane In Utero. Izveštaj obdukcije kaže da je Kurt Kobejn umro 5. aprila, a njegovo telo je kremirano na zatvorenoj, privatnoj ceremoniji.
Policija je pretražila imanje ne našavši ništa sumnjivo što bi ukazivalo na još nečije prisustvo u časovima koji su prethodili samoubistvu. To što je dan pre otkrivanja Kurtove smrti neko zvao telefonski broj 911 da bi prijavio incident, a nekoliko minuta kasnije objasnio kako je reč o lažnoj uzbuni, dovelo je do pretpostavki da je Kobejn možda ubijen.
Prvi koji je javno govorio da je Kurt ubijen bio je novinar iz Sijetla Ričard Li, a sedam dana posle smrti, emitovao je prvu epizodu dokumentarne serije Kurt Kobejn je ubijen. Svoju tvrdnju potkrepio je raznim nedoslednostima u vezi sa policijskim izveštajima. Čak i privatni detektiv koga je angažovala Kortni Lav, citirao je članak iz jednih tamošnjih novina izdat 14. aprila, u kojem se navodi da je Kobejn u krvi imao 1,52 miligrama heroina po litru. Po njegovim rečima, ovo je glavni dokaz da je Kobejn ubijen: pošto je uzeo veliku količinu droge, ne bi bio u stanju da sam povuče obarač. Grafološki stručnjaci tvrde kako se poslednji redovi pisma, koji najviše liče na poruku samoubice, razlikuju od ostatka pisma. Poslate su njegove kopije četvorici stručnjaka, a samo jedan od njih smatrao je da je celo pismo napisao Kobejn. Prema zvaničnom obdukcijskom izveštaju, Kurtova ruka prekratka je da bi mogao da dohvati obarač, što znači da je obarač morao da povuče nogom, ali je pronađen obuven. Filmski režiser Nik Brumfild odlučio je da sam istraži misteriju o Kobejnovoj smrti razgovarajući sa osobama koje su ga poznavale ili su bile povezane sa pevačem. Između ostalih, Brumfild je razgovarao sa frontmenom benda Mentors, Eldonom Houkom, koji tvrdi da mu je Kortni Lav ponudila pedeset hiljada dolara da ubije Kobejna. Dokumentarni film emitovan je 1998. godine pod imenom Kurt i Kortni.
Piše: Moni Marković
