Tokom svoje uspešne karijere koja se završila pre dve godine, proslavljeni fudbaler koji je igrao u velikim svetskim klubovima poput Juventusa, Bazela i turskog Bursaspora, Ivan Ergić (33), otvoreno se suočio sa depresijom i svim problemima koje ona nosi. Ovaj sportista, pesnik i buntovnik koji razbija stereotipe, sada ne krije da je prošao faze otuđenosti i bezvoljnosti koje su ga naterale da stvori drugačiju životnu filozofiju. Veliki zaljubljenik ljubavne poezije, autor je i neobjavljene zbirke pesama Bajronovski junak za koju je dobio pohvale velikih poznavalaca tog literarnog žanra.
- Da sam znao kako izgleda fudbalski svet iza pozornice ukrašene glamurom i sjajem, sigurno bih razmišljao drugačije, ali bila je to neka moja klinačka ljubav. Ja i dalje volim fudbal, zapravo, naprosto ga obožavam. Zbog toga sam možda toliko kritičan prema njemu, ali znam da koliko god daje, toliko i uzima. Zaista ne znam da li bih išao istim putem da sam znao ono što sada znam – iskren je Ergić dok se osvrće na svoju fudbalsku karijeru. Ivan je rođen u Šibeniku, odakle je devedesetih godina prošlog veka njegova porodica izbegla u Šabac.
- Život u ratu, izbeglištvo, selidba u Australiju, a potom i prvi veliki ugovor sa osamnaest godina... Sve je to uticalo da se u mojoj glavi stvori veliki pritisak. Nisam bio spreman da se suočim s osećanjem odgovornosti. Vremenom sam počeo da srećem ajkule u fudbalskom svetu koje su gledale da me zloupotrebe i iskoriste. Tako je počela da mi se ruši iluzija o fudbalu koju sam imao kao klinac. Gledao sam sve te ljude koji su mi bili uzor, a onda shvatio kako taj svet zapravo izgleda. Uz sve to doživeo sam povredu i otišao na operaciju prepona, a dobio sam i mononukleozu, tako da je opravak trajao više od godinu dana. A onda su krenuli psihički problemi... Jednostavno, bio sam istrošen – objašnjava bivši fudbaler okolnosti koje su ga gurnule u depresiju.
- U mom svetu vladalo je samo jedno stanje - bezvoljnost. Teško sam mogao da se oraspoložim i nađem zadovoljstvo u stvarima koje su mi nekad pričinjavale radost. Došao je momenat kada sam sebi postavljao milion pitanja, bio sam frustriran i nisam video izlaz. U početku mi je bilo veoma teško da priznam kako mi je potrebna psihijatrijska pomoć. Nažalost, imao sam predrasude, kao većina ljudi. Govorio sam kako nisam lud pa da mi treba pomoć specijaliste. Međutim, javilo se dosta drugih simptoma telesne prirode, što me navelo da zatražim stručnu pomoć – pojašnjava Ergić.
- Depresija je bila povezana s anksioznošću i nekim mojim iracionalnim strahovima. Javili su se panični napadi, ubrzano lupanje srca, otežano disanje nad kojim nisam imao kontrolu, tako da više nisam bio sposoban da normalno funkcionišem. Tri meseca proveo sam na klinici, a uz medikamente i razgovor sa stručnim osobljem, polako sam počeo da prevazilazim depresiju – priča Ivan dodajući kako mediji u Švajcarskoj na svu sreću nisu agresivno komentarisali njegovo stanje, što mu je dalo dodatno vreme za oporavak.
- Fudbalski svet je mačo domen i ako pokažeš slabost, to može da bude samodestruktivno. Čim počne da se spekuliše, sam sebi stvaraš pritisak. Međutim, kroz sve to što mi se dogodilo, uspeo sam da izgradim sebe i postanem imun. Sada mogu da kažem kako sam prevazišao depresiju. Dve godine od početka rešavanja problema koji me je mučio, vratio sam se fudbalu koji je isto tako bio zahtevan i brutalan kao pre. Ali, moje bolno iskustvo pomoglo mi je i da se suočim s nekim stvarima. Imao sam veliku podršku porodice, roditelja i sestre. Video sam da im je sve to teško palo, ali stoički su sve podneli i uvek bili uz mene – otkriva Ivan koji je posle svega postao optimističan.
- Znam da postoje gore stvari i zato na sve gledam kao na iskustvo koje mi je pomoglo da spoznam sebe, ali i da prepoznam druge ljude u tim momentima. Živimo u obezduhovljenom i otuđenom društvu. A kada razviješ neku duhovnu dimenziju u sebi, postaješ imun na stvari koje su prolazne, materijalne i koje ti društvo nameće kao važne. Uspeo sam da se izgradim na neki drugačiji način. Sada me raduje da napišem neku pesmu ili tekst i budem ono što jesam, a ne da težim tuđim idealima, što svakako doprinosi nezadovoljstvu i na kraju depresiji. Kad god je potrebno, treba potražiti pomoć stručnog lica. Izbegavajte popularnu psihologiju, internet forume, duhovnike i sveštenike jer oni nisu stručna lica, što je neophodno kod osoba koje boluju od depresije. Treba pristupiti lečenju bez straha od stigmatizacije društva. Svi tražimo neke mehanizme da prebrodimo poteškoće, ali rešenje ne treba tražiti u sedativima, alkoholu, cigaretama, prejedanju i sličnim destruktivnim metodama – poručuje za kraj Ivan.
Piše: Vladimir Petković
