Od kada je 2003. godine izdala prvi album i izgradila svoje ime na muzičkoj sceni, pevačica Aleksandra Radović izdvojila se kako svojim numerama, tako i temperamentom i stavovima iza kojih čvrsto stoji svih ovih godina. Iako u javnim nastupima iskrenost nije poželjna osobina, nekada je i na svoju štetu bez ustručavanja iznosila lično mišljenje izazivajući kako pozitivne, tako i one negativne komentare. Ipak, i oni kojima pevačica nije među omiljenim javnim ličnostima, ne mogu da ospore njen talenat. Kao veliki zagovornik pop muzike, Aleksandra se ne stidi svojih početaka koji su vezani za narodni i folk melos, a kako sama kaže, strpljivo je gradila svoj put, tako da je danas ponosna na to što je uradila na poslovnom planu. Atraktivna umetnica iz veze sa biznismenom Aleksandrom Zeremskim ima ćerkicu Ninu koja je istinski upotpunila njen život, a kada se osvrne unazad, za sebe može reći da je zadovoljna žena.
Story: Koliko ste istinskih prijatelja stekli, a koliko izgubili od kada se bavite muzikom?
- U svakom poslu gube se neka stara i stiču nova prijateljstva, pa i u ovom mom. Vremenom neka izblede i ljudi se otuđe, a često vas i život odnese na sasvim drugu stranu. Lično nisam izgubila mnogo prijatelja i uvek sam se trudila da obnovim ona stara, iz školskih dana, a neka su prerasla i u kumstvo. Moji najbliži prijatelji nisu iz muzičkog domena, ali zato su prvi kada mi treba podrška na koncertu ili u nekoj sličnoj situaciji. Sa druge strane, stekla sam nekoliko prijatelja i prijateljica od kada se aktivno bavim muzikom i to takođe negujem i cenim. Uglavnom živimo u svetu poznanstava, a prave prijatelje brojimo na prste jedne ruke.
Story: Da li je vredno žrtvovati prijatelje zarad ljubavi, tačnije muškaraca?
- Nisam bila u takvoj situaciji. Svoje najbolje drugarice smatram maltene članovima porodice i nikada ne bih mogla ni da pomislim na tako nešto, a kamoli da to i uradim. Njih je svega nekoliko i izuzetno su mi važne. S druge strane, imam mnogo poznanica. Većina njih nikada nije kročila u moj dom, ne poznaje moju porodicu i ne zna ništa suštinsko o mom životu. Tu pravim ogromnu razliku - između pravih prijatelja i poznanika. Rušenje bilo čije veze, generalno, jeste zidanje na lošim temeljima. Smatram krajnje lošim i pogrešnim žrtvovanje pravog prijateljstva zarad muškarca. Oni su promenljiva kategorija.
Story: Šta ste zbog nekih ljubavi morali da žrtvujete?
- Svoje vreme i pravo da vam kažem, to mi je najžalije.
Story: Šta je za vas ljubav i šta mora da poseduje taj neko ko zaslužuje vaš osmeh?
- Na odmoru sam upoznala momka iz Azerbejdžana koji je, iako ne zna nijedan ton na klaviru, uzimao časove na Konzervatorijumu i naučio da odsvira omiljenu kompoziciju svoje tadašnje devojke kao poklon za njen rođendan. To je ljubav. Ja sam na koncertima doživela ovacije publike. I to je ljubav. Ljubav je i kada mi roditelji dođu na nekoliko dana nenajavljeni i, naravno, kada me moja ćerkica posle dolaska sa turneje dočeka i kaže: Mama, vratila si se. Pa ja te obožavam. A što se tiče ljubavi između muškarca i žene, ona mora da bude topla, neopterećujuća i neuslovljavajuća. Muškarac mora čvrsto da stoji na zemlji i zna šta hoće. Mora da postoji poštovanje, ukazivanje pažnje... Volim pažljive muškarce, ne one koji to rade jer znaju da bi tako trebalo, već one koji to rade jer tako osećaju. Kada se muškarac postavi na taj način, žena refleksno pruža isto i onda oboje imaju osmeh na licu.
Story: Kada je reč o vezama, obazirete li se na razliku u godinama?
- Vidim da se o tome dosta polemiše u poslednje vreme, posebno o ženama koje su u vezi sa znatno mlađim muškarcima. Ne znam zašto je to toliko čudno s obzirom na to da decenijama susrećemo muškarce koji su u vezi sa devojkama mlađim i po 20-30 godina od sebe, pa ne vidim ništa sporno u tome što sada i žene počinju da traže mlađe partnere. Generalno, razlika u godinama nije važna ukoliko su ljudi na istoj talasnoj dužini i ako imaju snove koje zajedno mogu da prate. Ipak, mislim da vrlo mali broj takvih veza može da opstane zbog toliko mnogo razlika na toliko mnogo nivoa.
Story: Kakvi ste kada vas se tuge dokopaju?
- Povučem se, mnogo razmišljam o svemu i dam sebi vremena. Iskreno, nerado o tome pričam.
S: Umete li da gubite?
- Naravno! Jeste da mi teško pada kada izgubim, ali sa godinama sam naučila da svaki poraz doživim kao neku vrstu škole i iskustvo koje ne treba da ponovim.
Story: Kada se osećate kao na brodu budala?
- Vrlo često. Sve vreme osećam da ne pripadam ovom svetu i ovim trendovima. Razmišljam da li bi trebalo i da li je normalno da usvojim ono što bezrezervno prihvata većina. Vrlo često gasim TV, ne čitam novine ili preskačem vesti. Prevelika doza besmisla can kill you.
Story: Koliko se i vi menjate sa odrastanjem vaše ćerkice?
- Lično ne mislim da promene u mojoj ličnosti imaju neke preterane veze sa Nininim odrastanjem. Ja se svesno menjam jer uviđam neke svoje nedostatke i mane koje pokušavam da ispravim jer pametan čovek mora da radi na sebi. Naprosto, čovek bi trebalo da promeni neke stvari koje su loše po njega.
Story: U kakvim ste odnosima sa Nininim tatom?
- Smatram da je za razvoj i zdravlje svakog deteta, a posebno devojčica, izuzetno važan kontakt sa oba roditelja. U tom smislu održavamo korektne odnose jer je u interesu deteta da ima kontakt sa ocem.
Story: Postoji li ipak taj neki lik koji za sada uspešno skrivate od svih?
- Ne, ali imam neki dobar osećaj da će se uskoro pojaviti. (Smeh)
Story: Koje vaše pesme imaju najveći lični pečat?
- Ima ih prilično... Bivši dragi, recimo. A koliko mogu da vidim po reakciji publike na mojim koncertima, mnoge žene pronašle su se u njoj.
Story: Kao član žirija u Prvom glasom Srbije, pesme nekih svojih kolega okarakterisali ste kao pesmice. Da li za neku od vaših numera možete isto da kažete?
- (Smeh) Iskreno, ne vidim šta tu čoveka može da uvredi, s obzirom na to da ja i neke svoje pesme kažem da su pesmice - što je potpuno normalno. U tom smislu, kada kažem pesmica - mislim da pesma nije posebno zahtevna za pevanje. Ako to mogu da kažem za neke svoje pesme, onda smatram da mogu i za nečije druge. Poštujem svačiju karijeru i tu zaista ne vidim ništa loše ili maliciozno. Naprosto, to su činjenice. Isto tako, tokom takmičenja nekim učesnicima govorila sam da su neke moje pesme otpevali bolje od mene, što takođe nećete često čuti od nekih drugih ljudi. Time ne umanjujete sebe, naprotiv. Kada bi to shvatili, stvari na estradi funkcionisale bi mnogo lepše i bolje.
Story: Mišljenje i temperament ne prilagođavate opšteprihvaćenom šablonu. Kada vas je ta osobina najviše koštala, a u čemu se najviše isplatila?
- Iskreno, ne vidim zašto bih to radila. Previše je licemerja oko nas. Nažalost, živimo u zemlji u kojoj se svaka različitost osuđuje, a želja nekolicine za odstupanjem od vodeće struje mediokriteta, kažnjava se od strane društva. Da sam se prilagođavala trendovima i podilazila ukusima mase, verovatno ne bih ni uradila svoj prvi album koji je u to vreme bio potpuno drugačiji od svega što se tada slušalo. Imam mišljenje i svoj stav. To ne bi trebalo da bude problem, zar ne?
Story: Kako reagujete kada neko vašu direktnost i iskrenost protumači na pogrešan način?
- Prestala sam da emotivno reagujem. Dešavalo se da moje reči često budu namerno izvrnute ili pogrešno shvaćene, a možda i ja ne umem da kažem stvari na pitak i prijemčiv način, ko zna... Volim direktnost u odnosima i komunikaciji. Međutim, živimo u sredini u kojoj je, očigledno, najisplativije biti licemer i to je nekako opšteprihvaćeno. Jedan psiholog iz Novog Sada, nad čijom sam se konstatacijom zamislila, rekao je da iskrenost sebi mogu da priušte samo deca, pa je možda došlo vreme da ja sebe menjam i počnem da se prilagođavam onome što bi trebalo da govorim u svetu odraslih.
Story: S kojim predrasudama se najčešće susrećete?
- Uglavnom da sam nepristupačna, arogantna, uobražena i hladna. S obzirom na to da te priče o meni uglavnom potiču od ljudi koji me nikada nisu ni sreli ni upoznali, kao i onih koje svesno ne želim da pustim u svoj život i svet, prestala sam da razmišljam o tome. Oni koji me poznaju i osobe koje želim u svojoj blizini, o meni imaju potpuno suprotno mišljenje. Zato i postoje javna i privatna persona, ali ljudi često imaju problem da shvate kako na našoj estradnoj sceni one mogu da budu, i u većini slučajeva jesu, potpuno različite.
Story: Pridružili ste se neslavnoj listi poznatih čije je ime zloupotrebljeno na društvenoj mreži Facebook. Koliko vas je potresao ovaj problem i koje ste mere preduzeli?
- U poslednje vreme se pojavilo mnogo lažnih Aleksandri Radović na Facebooku i Tweeteru. Moj jedini pravi i lični profil je onaj na Tweeteru (@ALEKSANDRadovic). Na Facebooku nemam i verovatno nikada neću imati svoj lični profil, ali obožavaoci mogu da me kontaktiraju putem zvanične stranice mojih fanova (Official Fan Page Aleksandra Radović) koji broji 250.000 osoba i lako se pronalazi zbog tolike posećenosti. Sve ostalo je lažno. Zloupotreba mog imena i dela nije mi toliko smetala sve dok se na tim lažnim profilima nisu pojavile moje lažne montirane fotografije, pa čak i nekog deteta u kolevci koje je opisano kao moje. Počeli su da me povezuju sa nekim mojim kolegama i pišu tekstove neprimerenog sadržaja. Zbog toga sam se obratila policiji u Beogradu i odeljenju za internet kriminal, a oni će se pozabaviti pronalaženjem tih osoba koje se lažno predstavljaju. To je bio jedini način da zaustavim širenje lažnih fotografija i dezinformacija o meni i mojim najbližima. Nadam se da će se ovaj problem vrlo brzo rešiti.
Story: Kada već govorimo o internetu, neki vaši fanovi prave grupe sa temom: Aleksandra Radović i Vlado Georgiev najbolji par. Kako biste vi opisali svoj odnos sa Vladom i da li ste u nekom trenutku prešli granicu kolegijalnih odnosa?
- Da, čula sam da postoji i takva stranica na Facebooku. Ah, moram da ih razočaram - Vlado i ja smo dugogodišnji prijatelji. Poznajemo se od trenutka kada smo objavljivali svoje prve albume. Od tada smo odlični prijatelji i verujem da će tako i ostati. Uzajamno se poštujemo i prija mi njegovo društvo. Uvek je neka akcija, veoma je duhovit i što je najvažnije - ume da mi popravi raspoloženje. Prvi put posle deset godina našeg poznanstva, sarađivali smo i na njegovom novom albumu. Otpevala sam mu prateće vokale na nekoliko pesama i to je bilo veoma lepo iskustvo.
Story: Danas ste jedna od najcenjenijih regionalnih pevačica, ipak, početak vašeg rada jednim delom vezan je i za narodni melos... Šta ste sve radili na početku muzičke karijere?
- Vrlo je interesantno da spominjete narodnu muziku jer mogu da garantujem kako je ono što vi i ja doživljavamo kao narodnu muziku - potpuno različita stvar. Ponosna sam što sam počela karijeru kao studijski prateći vokal. Počela sam na savet gospodina Radeta Pajića koji je bio praktično moj mentor na početku karijere i danas sam mu zahvalna zbog toga. Ono što je interesantno, a to ljudi ne znaju, jeste činjenica da veliki broj pevača prosto ne može ili ne ume da sebi otpeva prateće vokale u studiju. Za to je potrebno imati razvijen harmonski sluh i mnogo vežbe. Naravno, neki od pevača koji to znaju, žele samo da dodaju još neku boju svom vokalu, pa angažuju prateće vokale. U svakom slučaju, to je divan put za svakog mladog pevača koji želi da se dokaže i nauči nešto u tom studijskom svetu. Pevala sam svima kojih možete i ne možete da se setite jer sam u to vreme bila jedan od tri najpopularnija i najtraženija studijska prateća vokala, ne samo kod nas, nego i u regionu. Nije mi žao ni zbog jednog pratećeg vokala koji sam otpevala, ni zbog jedne pesme, ni zbog jednog izvođača... Sa svima je bilo interesantno da se radi - s nekima manje, s nekima više, ali od svakoga od njih nešto sam naučila. Ono što je najvažnije - vrlo jasno sam odredila šta je to što ne želim i kojim muzičkim pravcem želim da se bavim. Pevala sam Zdravku Čoliću, Lepoj Breni, Ceci Ražnatović, Željku Samardžiću, Jeleni Karleuši, Sergeju Ćetkoviću i mnogim drugim pevačima... Ukratko, svima koji trenutno postoje i onima koji više ne postoje na našoj estradnoj sceni - od onih najpoznatijih do onih za koje nikada niste čuli. To je posao - na moju sreću, beskrajno zabavan posao.
Story: Da li je postoja ijedan trenutak na početku zbog kog ste se kasnije stideli?
- Ne stidim se ničega, naprotiv. Sve sam stvorila vrednim i napornim radom. To je put kojim savetujem da krenu i moji učenici jer zaista mislim da je to ispravan i pošten način da se zaradi novac. Što je još važnije, tako mogu da se upoznaju ljudi iz muzičkog sveta i stekne iskustvo u studijskom radu. Složićete se da je to mnogo poštenije i bolje nego skinuti se i tražiti od sponzora novac za prvi album.
Story: Zbog čega vas je umorila ova zemlja?
- Zbog toga što za sve, pa i za najjednostavnije stvari, moraš mnogo da se pomučiš, a rezultati su uvek manji od očekivanih. Moram da uložim mnogo muke i truda kako bih napravila samo jedan korak napred, a taman kada pomislim da su stvari krenule nabolje, imam osećaj da sam se vratila deset koraka unazad. U ovoj zemlji trebalo bi da se uspostavi neki red. Deci se putem medija serviraju rijalitiji umesto školskog obrazovnog programa, kroz novine se veličaju javne ličnosti za koje ne znate ni ko su ni šta su, a pravi ljudi i umetnici bacaju se ili u zapećak ili u blato - sve po potrebi. Mene konkretno dotiče i to što nisu na pravi način rešena autorska prava. Ali, šta je - tu je. Što bi Georgiev rekao: Idemo, radimo.
Story: Koliko će se vaših autorskih pesama naći na albumu koji trenutno pripremate?
- Konačan izbor pesama na albumu još nije zatvoren. Više sam angažovana kao autor, tako da će moje autorske kompozicije biti zastupljenije nego na prethodnom albumu. Odlučila sam da se posvetim malo više takvom radu, s obzirom na to da sam na prvom albumu imala sedam svojih kompozicija, a nakon toga malo sam se ulenjila pa sam komponovala i pisala sve manje, iz albuma u album. Na najnovijem sam napisala pesmu Bivši dragi i veoma sam zadovoljna kako je tu pesmu prihvatila publika. Otuda i želja da se više posvetim autorskom radu, što za sebe - što za neke od mojih kolega.
Story: Šta vas je inspirisalo da se ponovo u većoj meri posvetite pisanju pesama?
- Kriza autorstva i povećana želja da kroz svoje pesme, reči i muziku možda još intenzivnije iskažem ono što osećam i kroz šta trenutno prolazim.
Razgovarao: Danilo Mašojević
