Iako su roditelji, glumci Svjetlana Knežević (63) i Mihajlo Miša Janketić (75), šarmantnog Marka Janketića (30) s neodobravanjem gledali na njegovu odluku da upliva u glumačke vode, ovaj mladi glumac još od malih nogu prepoznao je svoj životni poziv i to kada je prvi put zakoračio na set predstave Bašta sljezove boje rame uz rame sa svojim ocem, glumcem Mišom Janketićem (75). Samo kulturno okruženje u kome je Marko odrastao, kao i način vaspitanja i obrazovanja koje mu je obezbedila njegova porodica, ostavili su u senci roditeljske reči da gluma ne garantuje perspektivnu budućnost, pa je Marko odlučio da se okuša u svetu sedme umetnosti i u tome uspeo.
- Kao što, na primer, sin zubara odraste u stomatološkoj ordinaciji, tako sam i ja odrastao u pozorištu, gledao predstave, često odlazio na probe svojih roditelja, gledao filmske projekcije, kao i baletske komade svoje starije sestre. Svoje roditelje ne doživljavam kao neke vanzemaljce, glumce, to su moji mama i tata. Inače, voleo sam i taj milje, način na koji ljudi žive i kako se druže, a posebno ono što stvaraju, pa sam se u tome i prepoznao – počeo je priču Marko, a da je umetnik u pravom smislu te reči dokazuje i činjenica da je pored glume strast pokazao i prema još jednoj vrsti umetnosti.
- Od malih nogu volim da crtam i da svašta pravim u glini i plastelinu, pa sam odlučio da upišem umetnički smer u srednjoj Drvno-prerađivačkoj školi. Međutim, nažalost, desetak godina nisam uzeo dleto u ruku, zapostavio sam to, priznajem, ali sve nešto planiram danas ću, sutra ću... – rekao je Marko rado se prisećajući trenutka kada je prvi put zaigrao na pozornici u predstavi Bašta sljezove boje.
- Gluma je igra, interakcija, kao kad si mali pa zamišljaš da si kauboj i uživiš se u tu ulogu. Tada sam imao desetak godina ili nešto manje. Sećam se da sam, kada se spustio mrak i počela muzika, osetio leptiriće koji su bili prisutni sve dok nisam izgovorio tu prvu rečenicu. Ali, kad sam počeo da pričam sa drugarima na sceni i govorim tekst, ta igra je krenula da me vuče i više nisam primećivao publiku - opisuje Marko svoje prvo glumačko iskustvo ujedno se osvrćući i na svoj najnoviji projekat, učešće u sinhronizaciji filma Trke turbo puževa, koji je nedavno imao premijeru u našim bioskopima.
- To je jedan jako dobar i pre svega zabavan crtani film sa ozbiljnom porukom o ostvarenju neostvarivih snova - o pužu koji želi da bude najbrži. Uživao sam dok sam radio i trudio sam se da na najbolji način svojom interpretacijom dočaram radnju: kada moj lik u filmu trči, ja sam zaista trčao i zadihao se. Iza mene je jedno zabavno iskustvo i drago mi je što sam imao priliku da vežbam govorne radnje jer glumac mora uvek da bude u treningu.
Predah od poslovnog i svakodnevnog života Marko pronalazi u putovanjima i odmoru po Crnoj Gori, ali ističe i da je piće sa svojim kolegama posle napornih probi jedna od stvari koje mu veoma prijaju.
Ja sam lokalpatriota, posećujem lokalna mesta i kafiće gde rade moji drugari, a najviše volim da se posle predstava opustim sa kolegama. Desi mi se i da izađem negde, ali vrlo retko. Nisam vikendaš i nemam tu vrstu navike, već se nekad samo spontano pokupim i neplanirano krenem sa društvom. Takođe, svake godine provedem barem mesec dana u Crnoj Gori i ako ugrabim još malo vremena i novca, pobegnem negde u inostranstvo. Izuzetno volim da putujem, posebno kolima i tako sam obišao veći deo Zapadne Evrope. San mi je da posetim Sankt Peterburg, ali i Lisabon i Njujork – kaže ovaj mladi glumac koji se samo zagonetno osmehuje na pitanje o ljubavnom životu.
- Nemam tehniku za osvajanje devojaka, ali znam da je najbolje kada si iskren i to do bola. Ukoliko doživiš neku lepu impresiju kada vidiš nekoga, ne možeš da pogrešiš ako kažeš šta misliš i osećaš. To je autentično i posebno. Odrastanje sa sestrama naučilo me je da uvek imam dozu odgovornosti, obzira, kao i džentlmenski odnos prema svakoj ženskoj osobi.
Piše: Jovana Dimitrijević
