Dizajnerka nameštaja, vlasnica kompanije Lorca Design i zagovornik zdravog života, Elena Karaman Karić (40), uživa u savršenom letnjem odmoru koji provodi u porodičnoj kući u Bokokotorskom zalivu sa suprugom Jugoslavom Karićem (34) i sinovima Lukom (20), Matijom (13) i Simonom (6). Nakon uspešne prve polovine poslovne godine tokom koje je radila na kolekciji nameštaja Miladija, kao i na dizajnu enterijera, koncepta i imena novog hotela na Crnogorskom primorju, Elena je odlučila da tokom leta porodični mir i odmor može da prekida jedino smeh članova njene porodice. U intervjuu za Story, Elena otkriva male porodične rituale, opisuje šta za nju predstavlja sreća i kako se osećala kada su njeni sinovi u razmaku od samo nekoliko dana, svako u svom segmentu umetnosti, dostigli vrtoglave uspehe.
Story: Ovo leto provodite zajedno u porodičnoj kući u Ljutoj. Kako izgleda vaš savršen odmor?
- Upravo ovako. More, svi klinci na okupu, puna kuća prijatelja i familije... Sa beskrajno mnogo vremena za čitanje i uživanje u malim, običnim stvarima.
Story: Da li je letnji odmor vreme kada svodite račune, pravite planove ili ste svi potpuno ležerni?
- Ovoga leta potpuno smo se posvetili jedni drugima. U proteklih godinu dana ostvarila sam gotovo sve poslovne ciljeve tako da je, iako me posao takođe vezuje za Crnu Goru, vreme do septembra predodređeno isključivo za odmor.
Story: Čemu se vi kao porodica uvek najradnije smejete?
- Naša kuća uvek vrca od smeha, a za to nam nije neophodan neki poseban razlog. Veoma smo neozbiljna družina i ta neozbiljnost vrlo je zaraznog karaktera... (Smeh)
Story: Postoji li određen povod zbog kojeg ste se za Story fotografisali sa indijanskim perima?
- Opčinjena sam odnosom koji su Inke imale prema prirodi i jednostavnom, nepretencioznom filozofijom i spiritualnošću. Posvećena sam izučavanju quechua jezika u poslednje vreme. Što sam starija, verovatno me sve više rade geni… Izuzetno se radujem susretu sa familijom u Peruu s jeseni.
Story: Da li ste vi i vaš suprug Jugoslav tokom odmora usmereni na decu ili pak volite da provodite romantične trenutke sami?
- Vrhunac romantike u mojoj kući jeste to što posle jedanaest godina zajedničkog života moj suprug konačno može da ubode količinu šećera koju stavljam u kafu. (Smeh)
Story: Šta je po vašem mišljenju potrebno da bi se održao miran i harmoničan bračni život?
- Ne postoje savršeni odnosi, kao što ne postoje ni savršeni ljudi. Pitanje je šta želimo od sebe pa potom od veze i života generalno. Srećem mnoge ljude koji neprestano ulažu u sopstveno nezadovoljstvo, a to sam u jednom periodu života i sama činila. Stalno nalaze stvari koje ih čine nesrećnima i neprestano ih apostrofiraju. Ako hoćemo da se oslobodimo nezadovoljstva, moramo prestati da ulažemo u njega. Zamerajući drugima, zameramo sebi. Da bismo imali ispunjene i ostvarene odnose, moramo pre svega da budemo i sami osvešćeni, ispunjeni i ostvareni. Ljudi mahom idu okolo tražeći u drugima ono što ni sami nisu u stanju da ponude. Osnovni principi za zdrav odnos sa sobom i drugima jesu samopoštovanje, sloboda i odgovornost.
Story: Šta je tajna vašeg savršenog fizičkog izgleda? Da li ste i dalje posvećeni jogi?
- Praktikujem aštanga jogu, meditiram i hranim se čudno, što bi rekli naši ljudi. (Smeh) A to čudno podrazumeva da ne konzumiram procesovane namirnice, jedem hranu u svom prirodnom obliku, dakle voće, povrće, ribu. Organsku i bez hemije. Ne jedem stvari koje je napravila laboratorija - veštačke sokove, gazirane napitke, grickalice i ostale gluposti.
Story: Na koji način održavate duhovni balans i možete li da nam kažete kako uvek uspevate da budete srećni i nasmejani?
- Sreća je svima na raspolaganju. Ko god otvori srce, biće raspoloživ za nju. Ona nije postignuće, nije vezana ni za šta izvan nas samih, ni za kakav uspeh, ambiciju, novac... Čovek je nesrećan kad živi u ambiciji, a ne u stvarnosti. Učili su nas da se borimo i da postižemo. Naši umovi su kreirani tako da streme ka postignuću. A ambiciozni su najnesrećniji ljudi na svetu. Aleksandar Veliki zavideo je blaženstvu Diogena, običnog prosjaka. Rokfelerovi, Kenedijevi... daleko su od sreće. Ako samo pogledamo ljude koji su uspeli u ovom svetu, zaboravićemo na uspeh kao merilo sreće. Ništa ne može da omane kao uspeh. Sreća je stanje uma. Ja biram sreću. To je jedini partner kome uvek prva pružim ruku za ples!
Story: Vaš najstariji sin Luka Mijatović imao je premijeru predstave Tesla, Sanje Beštić u Njujorku. Jeste li joj prisustvovali?
- Nažalost, ne. U tom periodu zbog posla bila sam vezana za Evropu, a pogodilo se nekako da su svi dečaci u isto vreme imali umetničke angažmane i postigli veliki uspeh. Mališani su imali takmičenje iz gitare i klavira na kojem su poneli prve nagrade, pa smo se podelili. Suprug je bio uz Luku, a ja sam bodrila Matiju i Simona. Utisci su da je predstava bila fantastična, kao i cela glumačka ekipa. Sanja Beštić je jedna divna, talentovana mlada žena koja će, sasvim izvesno, ostaviti veliki trag, ako već nije.
Story: Kako ste se osećali kada je vaš dečak nastupao na tako važnoj sceni?
- Kao i svaki roditelj koji svedoči vrednom radu, trudu i ostvarenju snova svoga deteta - ponosna sam.
Story: Šta ste mu rekli pre nego što je nastupio?
- Svoju decu učila sam kako je jedina izvesna stvar prosečnost, pa zato treba da rizikuju i slede svoje snove... Kao i da nema onih nemogućih, nedostižnih, samo onih nedosanjanih . Moram da priznam kako me je malo zastrašivala pomisao da se u današnje vreme, kada svaka trocifrena brojka, nažalost, olako može da obesmisli bilo koju višesložnu reč, Luka se opredelio za umetnost, ali mi je sa druge strane ta njegova odluka mamila osmeh zadovoljstva. Hrabar je to potez spram kojeg osećam poštovanje i s kojim se, uostalom, mogu identifikovati. Mi smo jedna mala porodična umetnička komuna. (Smeh)
Story: U periodu od samo nekoliko dana vaši sinovi imali su nastupe, svaki u svojoj sferi. Jeste li vi imali tremu?
- Veliku. Naročito kada sam videla najmlađeg Simona kako lomi prstiće od treme pred nastup u Kolarcu.
Story: Kada ste otkrili da vaši sinovi Matija i Simon imaju sklonost ka muzici?
- U našoj kući vlada nepisano pravilo da kako ko napuni šest godina, mora da bira sport i instrument. Matija je izabrao gitaru, a Simon klavir. Ispostavilo se da su talentovani, i uz adekvatan nadzor fantastičnih pedagoga u muzičkoj školi Amadeus već su počeli sa prvim javnim nastupima i uspesima.
Story: Da li su sami birali instrumente ili ste im vi sugerisali izbor?
- Da sam sugerisala, makar jedan od njih do sada svirao bi saksofon. (Smeh) Sloboda izbora jedan je od osnovnih postulata mog roditeljstva.
Story: Jesu li dečaci svesni koliki su uspeh napravili?
- Svesni su onoliko koliko mi u kući tome pridajemo značaja. A mi smo od toga napravili nacionalno veselje na lokalnom nivou. Šalu na stranu, oni su skromna i dobra deca koja su u svakom trenutku svesna činjenice da je postizanje ličnih uspeha u bilo kojoj sferi značajan i lep osećaj, ali da se prava vrednost čoveka ogleda u sposobnosti da se pomogne onima kojima je pomoć potrebna i koji imaju manje mogućnosti ili manje sreće.
Story: Imaju li sklonosti i za neke druge umetnosti?
- Simon ima talenta za slikanje, a Matija za glumu.
Story: Kako napreduje vaša kampanja za organsku hranu i udruženje Drvo života. Da li u Srbiji nalazite na više otvorenih ili zatvorenih vrata?
- Mi u okviru udruženja ne kucamo ni na čija vrata. Moja kompanija Lorca Design i ja lično jedini smo finansijeri organizacije. Ona je i osnovana kao ideja da se ljudima pruži informacija i podigne svest. Pre svega o važnosti očuvanja prirode, konzumiranja zdrave i pravilne ishrane, i o tome na koji način i u kojoj meri ona utiče na zdravlje. Trudimo se da preko našeg veb sajta pomognemo svima koji žele da promene ustaljenu dnevnu rutinu u tom smislu, kao i da informišemo zainteresovane gde se mogu nabaviti sve neophodne organske namirnice. Udruženje je osnovano kao moja lična potreba da pomognem i pružim savet svima onima kojima je potreban i koji ga zatraže. Neka vrsta dobrotvornog rada... mnogo je ljudi, pojedinaca i institucija koje smo podstakli na razmišljanje i koji žele da se uključe u naš rad. Imamo brojne planove i pozive raznih opština i udruženja širom Srbije da ih sprovedemo u delo. Od jeseni, posle predstavljanja nove kolekcije nameštaja u okviru Lorca Designa koja je naš prioritet, počećemo aktivnije da sprovodimo ideje koje imamo u okviru Drva Života.
Story: Trenutno pripremate kolekciju inspirisanu pirotskim ćilimom, koja će kao promocija srpske kulture biti izložena u Moskvi i Londonu. Možete li da nam pojasnite na koji način ćete tačno prezentovati celu kolekciju?
- Nisam još sasvim sigurna, ali mislim da će najverovatnije biti u pitanju ceo performans u koji će biti uključeni razni talentovani ljudi sa našeg područja. Biće tu i kompjuterske animacije... U svakom smislu spoj starog i novog, tradicije i moderne tehnologije.
Story: Vaša nova kolekcija je ručne izrade, od poludragog kamenja... Kako ste došli na ideju da baš to uvrstite u svoj rad?
- Moja opčinjenost kristalima već nekoliko godina rezultira idejom da ih inkorporiram u izvesne komade nameštaja. Sada je sazrelo vreme za konkretna dela. Kao i sve ono najznačajnije što sam uradila, moralo je prvo da otčuči negde u meni, u miru i natenane... Neverovatan je osećaj kada svoje najdublje potrebe i emocije možete da izrazite kroz formu ili spektar različitih formi koje čine celinu. Na mene moj posao ima terapeutski efekat, imajući u vidu kako nisam neko ko ume jednostavno da manifestuje svoje emocije. Dizajn je kanal kroz koji one cure iz mene.
Story: Kako ste došli na ideju da predstavite baš pirotski ćilim?
- Sasvim sam sigurna da me je ćilim prozvao... Desilo se to potpuno spontano u Švajcarskim Alpima. Bio je 22. 12. 2012. dok je moja porodica skijala, odlučila sam da ostanem kod kuće... Provela sam jutro meditirajući i slušajući Svilen konac iz potpuno nepoznatog razloga. Ta melodija mi je asocijacija na onaj bezbrižni deo detinjstva vezan za moju baku Miladiju koja me je odgajila. Sasvim sam sigurna da je u kuhinjama gotovo svih baka po Srbiji stajao tranzistorčić s kojeg je u nekoliko navrata u toku dana dopirala upravo ta melodija, praćena mirisom nekog jela koje se lenjo krčkalo satima... U misli su mi navirale slike šara pirotskog ćilima inkorporirane u različite komade nameštaja. Počela sam da istražujem, ostala zapanjena onim što sam otkrivala o ćilimu, njegovoj magiji i moći. Kako ne postoje slučajnosti, niz sinhronosti me je doveo do divnih žena iz organizacije Damsko srce, s kojima sam se odmah prepoznala i tako je počela naša saradnja koja je trajala mesecima. Tumačile su mi šare, otkrivale njihovo poreklo, čemu koja služi i savetovale me. Kolekcija pod nazivom Miladija uskoro bi trebalo da ugleda svetlost dana.
Story: Poznato je kako je za jedan pirotski ćilim potrebno najmanje tri meseca za izradu. Koliko dugo ste vi pripremali svoju kolekciju?
- Jedna žena radeći po osam sati svakog dana, istka 0,8 kvadratnih metara ćilima mesečno. Njegovo tkanje je dug, gotovo meditativni proces. Na kolekciji radimo već sedam meseci i još nije gotova, a sigurno će se raditi još neko vreme. Ne žurimo već uživamo u svakom segmentu njenog nastajanja. Potpuno smo opčinjeni šarama i njihovom magijom. Sviđa nam se kako se poigravaju sa nama.
Story: Svaka šara na pirotskom ćilimu ima svoje ime. Koje ste znakove uvrsti u svoju kolekciju i šta oni znače?
- Trudili smo se da ispoštujemo šare, da implementiramo svaku upravo tamo gde joj je mesto. Na stolicama su aplicirane one koje pospešuju umešnost u poslovanju, kao što je Rašićeva šara. Na bračnom krevetu su one koje podstiču slogu, zajedništvo, novi početak dvoje mladih, dugovečnost i štite od negativne energije – kornjača, vraško koleno, slavski venac… Posebno je moćna i šara damsko srce koju vezemo na baldahinu, a simbolizuje ljubav i početak novog života. Zbog moći koje poseduju, izuzetno je važno da one budu primenjene na odgovarajućim mestima.
Story: Da li želite da otkrijete na kom projektu trenutno radite u Crnoj Gori?
- Za sada samo toliko da je reč o butik hotelu za koji smo radili total dizajn. Od enterijera, preko koncepta, do imena.
Razgovarala: Ksenija Konić
