Životna priča – Volt Dizni: Bogata mašta tužnog dečaka

0
Stvaralac brojnih slavnih animiranih likova, Volt Dizni, u detinjstvu je bio žrtva zlostavljanja svog strogog i nasilnog oca Elijasa, zbog čega je potražio utočište u bezbrižnom svetu bajki
Volt Dizni, foto: Profimedia, Guliver
Volt Dizni, foto: Profimedia, Guliver

Prošlo je 46 godina otkako je ovaj svet napustio Volt Dizni, tvorac animiranih filmova, jedna od najkreativnijih osoba prošlog veka. Volt je bio sanjar, inovator i ceo život proveo je u nastojanju da osmisli i usavrši već postojeće animirane likove. Popularnog Mikija Mausa osmislio je 1928. godine, a prvu od 32 nagrade Oskar osvojio je 1932. godine i to za animirani film Flowers and Trees. Snežana i sedam patuljaka bio je prvi dugometražni animirani mjuzikl koji je Volt sam nacrtao i snimio, a premijerno je prikazan 21. decembra 1933. u Carthay Circle Theatru u Los Anđelesu. Troškovi su iznosili milion i 299 hiljada dolara, što je u razdoblju Velike depresije u Americi bio astronomski iznos. Tokom narednih pet godina, Volt je dovršio nekoliko animiranih klasika poput Pinokija, Fantazije, Damba i Bambija. Njegov trud nije ostao nezapažen, pa je za svoj rad dobio 950 priznanja širom sveta. Ipak, detinjstvo čoveka koji je stvorio svet u kom mašta postaje stvarnost, nije bilo nimalo idilično.

Volter Elijat Dizni rođen je u Čikagu 5. decembra 1901. u tipičnoj američkoj porodici slabije imovinske moći. Četvrti sin Flore i Elijasa Diznija ime je dobio po ocu, ali i lokalnom svešteniku koji ga je krstio. Odrastao je uz tri starija brata: Herberta, Rejmonda, Roja i mlađu sestru Rut, ali na njegovo odrastanje najviše je uticao otac. Elijas je bio običan, neuki seljak koji je 1906, kada je Volt imao samo pet godina, kupio farmu u mestašcu Marselin, u Misuriju. Očev brat Robert bio je vlasnik nekoliko stotina hektara zemlje blizu Marselina i svoje bližnje neretko je finansijski pomagao. Samo nekoliko meseci kasnije, dva najstariji brata, Herbert i Rejmond, otišli su u Čikago i nikada se više nisu vratili kući, kao ni u Voltov život. U međuvremenu, malenog Volta u potpunosti je očarala farma, naročito životinje. Nagađa se kako je prigrlio društvo životinja zato što u svojoj porodici nije imao nikoga ko bi se družio s njim. Njegov otac bio je izuzetno čudan čovek koji je svoju decu kažnjavao batinama, nikada im nije davao džeparac ili im dopuštao da se igraju.

Voltov brat Roj bio je znatno stariji i previše zaposlen radom na farmi, a majka je bila umorna od kućnih poslova, ali i tiranije svog despotski nastrojenog supruga. Zbog toga nikada nije imala vremena za svog sina. Voltu u to vreme nisu bila poznate tipične dečje igre kojima su skloni dečaci. On čak uopšte nije ni znao da se igra. Umesto toga, antropomorfizovao je svinje i ostale životinje, čime ih je pretvorio u svoje prijatelje. Njegova najbolja prijateljica bila je krmača Porker, koju je neretko jahao.

- Mislim da sam voleo tu svinju, znala je da se odlično zabavlja... Sećate li se one zabavne svinje iz Tri praseta? Taj lik napravljen je po uzoru na Porker – izjavio je kasnije.

Zbog beskonačnog popisa poslova koje je svakodnevno morao da obavlja, Volt nije imao vremena za zabavu, ali čini se kako su ga upravo ta zemlja i fizički rad osnažili i prisili da osmisli svoj imaginarni svet, zahvaljujući kojem je kasnije napravio nešto kreativno, produktivno i korisno. U leto 1910. kada je ulazio u tinejdžerske godine, porodica se preselila u Kanzas Siti. Izmučen brojnim poslovnim neuspesima, otac Elijas postao je još okrutniji, a njegova dvojica sinova preuzela su većinu poslova koji je obavljao, pa čak i raznošenje novina. Roja i Volt svako jutro izvlačili su iz kreveta u 3.30 kako bi raznosili novine. Otac im za to nikada nije dao platu ili džeparac. Volt je u jednom trenutku, bez očevog znanja, počeo i za sebe da naručuje novine kako bi ipak mogao nešto da zaradi. Neko vreme radio je u lokalnoj prodavnici slatkiša u koju je odlazio posle škole. I to je sakrivao od oca. U jednom trenutku Elijas je kao redovnu vaspitnu meru uveo batine kojima bi svakodnevno kažnjavao svoju decu i zbog najmanjeg nestašluka. Odvukao bi ih u šupu gde bi na njima primenjivao brutalne kazne. Ne opravdava ga čak ni to što je u to vreme moralna klima u Kanzasu bila upravo takva – ekstremni konzervatizam i skrivanje emocija. Ali, usled promena koje su počele da se događaju tokom 20 veka, Elijasov način razmišljanja je zastareo, što je ubrzo shvatio i Volt. Utvrdio je da njegov otac živi u zabludi kada je reč o mnogim stvarima. Na isti bizaran način, u njegovom svetu ono što mnogi smatraju zlostavljanjem deteta – bila je disciplina.

- Elijas je bio veoma strog prema Voltu koga je često tukao – ispričao je Diznijev rođak.

Takvo vaspitanje na Volta je delovalo ambivalentno. U isto vreme bio je pun ljubavi, ali i zameranja želeći podjednako da ugodi ocu, ali i da pobegne od njega. Pri tom je razvio veliku sumnju u očinski autoritet. To ga je godinama kasnije proganjalo. U noćnoj mori koja se učestalo ponavljala, događalo se da zaboravi da dostavi novine na jednoj ruti u Kanzasu, a otac ga čeka na kraju puta kako bi ga kaznio za lenjost. Vard Kimbal, crtač u Diznijevom studiju i blizak Voltov prijatelj, osećao je da njegov šef nikada nije preboleo očevu strogoću koja je, po njegovom mišljenju, negativno uticala na Voltov odnos sa drugim ljudima. Ali, njegova ćerka Dajen Miler ne slaže se s tim. Prisetila se kako je njen otac neprestano govorio o dedi i to s velikom nežnošću.

- Voleo je svog oca. Smatrao je da je težak, ali voleo je tog starca – ispričala je.

Još je rano u detinjstvu pokazivao zanimanje za crtanje. S tom tehnikom, još dok su živeli u Marselinu, upoznao ga je komšija i porodični prijatelj, penzionisani doktor koga su zvali Doktor Šervud. On mu je plaćao da slika njegovo konja Ruperta. Prve slike prodao je u komšiluku kada je imao samo sedam godina. U tom mestašcu je razvio i fascinaciju prema vozovima i često je odlazio do pruge koja je prolazila kroz mesto. Naslonio je uši na šine i osluškivao kada će doći voz.

- Moj je otac bio nestrpljiva osoba, ali znao je šta želi da postigne i očekivao je da vi znate tačno na koji način to želi – prisetio se Volt četrdesetak godina kasnije.

- Ako bih u tome pogrešio, naljutio bi se i nasrnuo na mene. Pokupio bi testeru i nastojao da me pogodi njenim tupim delom. Čak bi uzeo i čekić i udarao me drškom – ispričao je jednom prilikom.

Kada je 1917. godine Elijas dobio deonice fabrike O Zell iz Čikaga, porodica se preselila u grad. Tamo su Volta upisali u prvi razred srednje škole McKinley, a noću bi odlazio na predavanja na Chicago Art Institute. Počeo je da crta stripove za školske novine, a budući da je besneo Prvi svetski rat, tematika njegovih crteža uglavnom je bila rodoljubiva. U jednom trenutku i sam je osetio poziv da pomogne domovini. Sa 16 godina ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi u vojsku. S obzirom na to da je bio maloletan, odbili su ga pa je sa prijateljima došao na ideju da se pridruži Crvenom krstu. Primili su ih i ubrzo poslali u Francusku, gde je godinu dana radio kao vozač kola Hitne pomoći. Čim su stigli u Francusku, kontingent mladih vozača upozoren je na opasnost od zaraze polno prenosivih bolesti. To se toliko urezalo u pamćenje mladom Dizniju da je 40 godina kasnije izjavio: To je trenutak kada počnete da mrzite žene. Kasnije je otvoreno priznao kako ga u tinejdžerskim godinama devojke jednostavno nisu zanimale.

- Bio sam normalan dečak, ali devojke su mi jednostavno bile dosadne. Tako je ostalo do danas. Njihovi interesi se razlikuju od mojih – objasnio je jednom prilikom.

Kada se završio rat, vratio se u Kanzas Siti, gde je počeo da radi kao crtač reklama. Svoj prvi posao na animiranom filmu dobio je 1920. godine kada je stvorio i plasirao na tržište svoje prve originalne animirane likove. Krenuo je prema Holivudu noseći svoje crteže, završen animirani film i 40 dolara. Zaputio se ka bratu Roju u Kaliforniju. Njih dvojica pozajmili su novac kako bi kupili kameru, a u svojoj garaži izradili su i studio. Počeli su snimanje filmova koristeći Voltovu filmski inovaciju. Vremenom su počele da stižu ponude, a posao se širio pa su se preselili u veći studio i zaposlili nekoliko ljudi. Među njima je bila i atraktivna Lilijen Bounds, kojom se kasnije 13. septembra 1925. godine i oženio. Ona je u Los Anđeles stigla 1923, a u Voltovom studiju zaposlila se kao sekretarica. Lilijen se veoma dopao šef koji je imao bizarne zahteve.

- Mislim da se otac odmah zaljubio u nju... Bila je samostalna gospođica – ispričala je njihova ćerka Dajen.

Lilijen je bila njegova konzervativna ravnoteža, ali znala je i da se zabavlja. U decembru 1936. Lili je rodila ćerku Dajen, koja se kasnije udala za radnika očeve kompanije Rona Milera, bivšeg predsednika firme Walt Disney Productions. Zajedno imaju sedmoro dece.

Osim Dajen, Volt i Lili su imali i ćerku Šaron Mar. Ali ona nije njihovo biološko dete. Rođena je u decembru 1936. godine, a niko zapravo ne zna ko su joj roditelji jer je tu tajnu Volt uspeo da sačuva od medija. Volt i Lilijen nisu želeli da se iko odnosi drugačije prema njihovoj usvojenoj ćerki u odnosu na Dajen. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine. O svom ocu najviše je govorila Dajen koja se prisetila kako je Volt bio uzbuđen prilikom otvaranja tematskog parka 17. juna 1955, dok je bio usred produkcije filma Dama i skitnica. Sa njegovim snovima danas živi i njegov duh. Umro je 15. decembra 1966. godine usled komplikacija od tumora na plućima. Kremiran je i sahranjen na groblju Lawn na jugu Kalifornije.

 

Zdravka Giba

makonda-tracker