Dok je kao najbolja rukometašica Senegala 2003. godine od predsednika svoje države primala pehar, Fatu Gudijabi (26) nije ni slutila da u rukama drži ulaznicu za jedan sasvim nov i drugačiji život o kojem je do tada samo maštala. Nekoliko menadžera iz evropskih klubova bilo je zainteresovano da talentovana Senegalka baš u njihovoj zemlji nastavi da gradi karijeru, ali ipak, kolo sreće za ambicioznu Fatou zaustavilo se u Srbiji.
- Pre dolaska u Srbiju čula sam samo za Tita, ali nisam znala gde je ta zemlja. Odmah sam prihvatila poziv pomislivši da ću možda baš tu biti bolja, što se ispostavilo kao tačno. Naravno, strahovala sam od nepoznatog, bilo mi je žao kada sam se rastajala sa porodicom jer nisam znala kada ću ih opet videti, ali morala sam da ostvarim svoju želju. Sada mogu da kažem kako je za to trebalo imati hrabrosti i srca – priča rukometašica na tečnom srpskom sećajući se prvog susreta sa beogradskom hladnoćom.
- Kada sam stigla bio je novembar. U koferu sam imala samo letnje stvari, pa je već sutradan sekretar kluba išao da mi kupi perjanu jaknu crvene boje. U Senegalu temperatura varira od 21 do 50 stepeni Celzijusa, pa sam, ne računajući neke slabe pahulje koje sam jedne godine primetila u Alžiru gde sam boravila sa reprezentacijom, prvi sneg videla tek u Beogradu. Mesec dana od mog dolaska, jednog jutra toliko je napadao da sam počela da vrištim. Odmah sam sve slikala i fotografiju poslala kući – seća se s osmehom Fatu koju su sa kućnog praga u Srbiju ispratili roditelji i desetoro braće i sestara. Mesecima kasnije nije imala šansu da ih poseti, što nije promenila ni strašna vest kada su joj 2005. godine javili da joj je tata preminuo.
- Tata nije bio bolestan i iznenada je umro, ali ja tada nisam mogla da odem kući. Čak i da me je klub poslao, ne bih mogla da stignem na sahranu. Običaj u Senegalu nalaže da se pokojnici odmah sahranjuju, ako smrt nastupi ujutro, onda je sahrana u pet po podne, a ukoliko se desi popodne ili uveče, onda odmah ujutro. Tog dana bila sam sama u stanu i morala sam da nađem snage da se suočim sa istinom i bolom. Kući sam otišla tek godinu dana kasnije. Bilo je teško, ali šta sam mogla. Suočila sam se sa hladnoćom, jezikom koji ne razumem pa nisam umela ni hranu da naručim. U početku sam u restoran nosila ceduljicu na kojoj je pisalo: Ne jedem svinjetinu i to sam svaki put pokazivala konobaru. Dešavalo mi se da u autobusu ili tramvaju slušam kako me ogovaraju, ali ja, iako sve razumem, ćutim. Ponekad bih se iznervirala, drugi put zaplakala, ali nikada nisam sebi dala za pravo da budem očajna, ni slučajno! Nema toga. Moje viđam preko Skajpa i nasmejem se svemu jer i tuđe sunce ume da greje – kaže Fatu čiju je borbenu prirodu život ojačao dodatno brojnim situacijama za koje je sama nalazila rešenja.
- Mama je ostala sa braćom i sestrama. Imam četiri brata i šest sestara i svi se bavimo sportom, košarkom, fudbalom ili rukometom, osim jedne sestre koja ne radi ništa, pa za nju kažem da je lenja. Svi zajedno smo lepo rasli i u našoj kući nikada nije bilo dosadno, a kako je ko odrastao, odvajao se od porodičnog doma. Najstarija sestra sada ima 40, a najmlađi brat 18 godina. Ma imali smo srećno i bezbrižno detinjstvo. Tata je bio automehaničar, a mama prodaje voće koje gajimo u voćnjaku iza kuće koja se nalazi na periferiji Dakara. U Senegalu je inače život mnogo jeftiniji nego ovde i tamo sa platom iz Srbije može odlično da se živi. Sada kada čuju da dolazim iz Evrope misle da sam bogata, ali ja se ne trudim da objašnjavam kakvo je stanje ovde, već uvek rado ponesem neke poklone – kaže Fatou koja je svoju profesiju gotovo nesvesno i bez razmišljanja izabrala kao veoma mlada.
- Moja starija sestra jednog dana poručila mi je da joj donesem patike u školu na rukometni trening jer ih je zaboravila. Kada sam stigla na teren, lopta je pala pravo ispred mene pa sam je vratila igračicama. Njihov trener slučajno je video kako sam levom rukom bacila loptu i rekao da sutradan donesem svoje patike i počnem da treniram. Bilo mi je 12 godina i vrlo brzo sam postala bolja od svoje sestre – seća se rukometašica koja je pored Beograda jedno vreme igrala u Šapcu i Jagodini, da bi se početkom ove sezone pridružila klubu Radnički Beograd. I njoj je, kako kaže, najlepše u prestonici u kojoj se prvi put ozbiljno zaljubila.
- Tri i po godine bila sam u vezi sa jednim Beograđaninom koji me je povredio. Zbog posla proveo je osam meseci u Americi i tamo me je prevario, što sam saznala čim se vratio kući. Ali, takvi su muškarci. Kad su zaljubljeni, pričaju svašta, kažu da žele brak i decu. Možda je i to moglo da se desi. Čak se i sa mojima čuo telefonom, znali su da imam dečka. Ali, na kraju je ispao grozan. Bila mi je to prva ozbiljna veza i prvi dečko u Srbiji. Posle njega izgubila sam veru u ljubav. Razočarana sam. Jer, ja kad volim, onda volim, ne umem da lažem i varam. Nije mi bitna boja kože, važno mi je da muškarac ima dobro srce i da pokaže šta mogu da očekujem od njega. I u Senegalu ima mešovitih brakova, što je normalno. Sada mi deluje teško da se ovde udam iako znam da su muškarci u celom svetu isti. Teško je naći pravog – ističe Fatu koja kaže da su joj najveći prijatelji upravo muškarci.
- Imam nekoliko drugarica, ali nije to ono pravo. One vole da ogovaraju i tračare, a ja sve što imam uvek kažem u lice. Ne plašim se nikoga osim Boga. I zavolela sam Beograd, mada u svakom gradu u kojem sam živela imam po jednu mamu. To su komšinice koje su me prozvale ćerkom i s kojima mogu da razgovaram kao sa mojom biološkom majkom. Ona mi nedostaje, ali ovaj put sama sam birala. Kada se uželim porodične atmosfere, okupim drugarice i spremam im specijalitete iz Senegala. Mi kuvamo slično Kinezima, jela sa pirinčem i sosevima. Moje drugarice navikle su da im mame kuvaju, pa posle treninga trče kući na ručak, a ja kad odem kući volim da mojoj mami spremam specijalitete. Ona je mene nosila devet meseci i pažnjom treba da joj se odužim – priča Fatu čvrsto ubeđena da je Srbija njena nova zemlja.
- Ovde sam dobila nadimke Kafena, Fatima, Ciganka... Tako me zovu moje drugarice, a onda im ja uzvratim nekom šalom. Sada mogu da kažem kako više znam o Srbiji nego o Senegalu, pa se nadam da ću uskoro dobiti i srpsko državljanstvo – s osmehom kaže Fatu.
Jasmina Antonijević
