Kada je imala dve godine, počeli su i njeni problemi sa vidom. Nekoliko godina kasnije, bez obzira na hendikep, pokazivala je sklonosti ka sportu, posebno trčanju, da bi za vreme školskih takmičenja bila brža i spremnija od mnogih dečaka. Tanja Dragić (21) rođena je u Kninu, a bila je isuviše mala da bi se sećala ratnog talasa i selidbe za Beograd, dok su njene prve uspomene iz detinjstva obojene borbom za poboljšanje vida.
- Majka i ja smo se u tom periodu veoma namučile dok smo posećivale doktore. Brojnim operacijama uspela sam da korigujem vid, ali oba oka ostala su mi oštećena. Do sedmog razreda osnovne škole nosila sam flastere, a danas imam sočiva - otkriva Tanja koja ističe da je taj hendikep nije sputavao u želji za sportskim dokazivanjem. Trenutak kada ju je profesorka fizičkog prijavila za učešće na jednom krosu, bio je presudan u njenoj odluci da kraljica sporta bude put kojim će nastaviti dalje.
- U atletici sam više od osam godina. Prvo sam bila sprinterka, dok se sadašnjom disciplinom, bacanjem koplja, bavim od 2008. godine, kada je moj trener procenio da je to polje u kome mogu da napravim najbolje rezultate. U tom periodu i kod nas počinje da se posvećuje pažnja paraolimpijcima. Inače, često sam bila diskriminisana, ali to sam rešavala smehom. Onima koji vas diskriminišu mnogo je teže kada im se nasmejete, nego kada osete da su vas na taj način povredili - objašnjava mlada Srpkinja koja će još neko vreme svoj uspeh proslavljati u glavnom gradu Engleske jer je njen povratak u domovinu zakazan za 10. septembar.
Iako se takmičila u veoma jakoj konkurenciji, Tanja je ostvarila četiri puta veći hitac od dotadašnjeg svetskog rekorda i potvrdila izreku da se sve može ostvariti ukoliko smo dovoljno uporni.
- Osećam se divno i to teško može da se opiše. Kao kada dugo sanjate neki san i dođe trenutak kada on postane stvarnost. Na tom putu neizostavna je podrška porodice i trenera – priznaje naša zlatna atletičarka.
Stefan Tošović
