Dvadesetpetogodišnji Oskar Leonard Karl Pistorius odneo je skoro neverovatnu pobedu nad samim sobom. Njegov život ne čini se realnim. Poredeći se sa njim, sve je nekako malo, beznačajno i obično.
I mada neretko možemo čuti kako je čelična volja najveći životni motiv, ovaj momak dokaz je da ona može biti i božanska i ljudska, da može rušiti i uzdizati čitave svetove. Upravo to je uradio Oscar – stvorio svoj novi univerzum u kojem je sebi omogućio ono što su mu mnogi govorili da nikada ne može imati. Rođen je 22. novembra 1986. u Johanesburgu bez potkolenih kostiju. Sa samo jedanaest meseci podvrgnut je hirurškoj intervenciji uklanjanja dela donjih ekstremiteta. Prvi rođendan dočekao je tako što su mu obe noge bile amputirane, a sa osamnaest meseci stao je na prvi par protetskih nogu, ali su njegovi roditelji smogli snage da ubede najpre sebe, a potom i svog sina kako njegov život neće biti ništa drugačiji od života druge dece. Ipak, nije da maleni Oskar nije primećivao užasnute poglede uprte ka njemu i da mu svaki put reč bogalj nije ostavila ožiljak na srcu. Uprkos tome što mu je još u detinjstvu razvod roditelja bio ogroman udarac, njegova majka nastavila je da mu daje injekcije samopouzdanja, a naknadno je neretko govorio kako je od nje nasledio snažan karakter i pozitivan pogled na život. Upravo zbog toga, za petnaestogodišnjeg Oscara nije bilo veće tragedije od majčine smrti jer ga je ona na svojim snažnim krilima nosila u svaki novi dan. Ipak, svakodnevno je samom sebi držao najteže lekcije kako da nauči da živi sa gubitkom i nedostatkom.
I bio je marljiv đak jer mu je to bilo mnogo važno. Još kao tinejdžer bio je fasciniran sportom. I mada je svaki put iznova sve teže podnosio poraz, išao je uporno, glavom kroz zid, do svakog narednog pada koji je umesto slabljenjem volje rezultirao sve većom odlučnošću. Već sa jedanaest godina počeo je da igra ragbi u školskom timu, a zanimao se i za vaterpolo i tenis. I premda mu nadljudski trud i surovo odricanje nisu donosili rezultate o kakvima je sanjao, nije želeo da se preda. Onaj istinski lom koji mu je zamalo uništio mikrokosmos u kojem je za njega sve bilo moguće dogodio se u junu 2003. godine. Naime, Oscar je trenirajući ragbi doživeo ozbiljnu povredu kolena zbog koje je bio prinuđen da prestane da trenira, što je u njegovom rečniku značilo da prestane da živi. Posle sedam meseci života koji Pistorius nije smatrao vrednim svakog novog udaha, odlučio je da ponovo sam sebe izleči. Trčanje je u početku bila njegova rehabilitacija, posle izvesnog vremena postalo je dostojna zamena za svako drugo zadovoljstvo, a godinu dana kasnije i razlog da dani dobiju novi smisao. Počeo je da trči brže od svojih misli, brže od vremena u kojem je strast bila uvek snažnija od umora, brže od života. Taj put ka sopstvenom izbavljenju doveo ga je u Atinu 2004. godine, kada se priključio paraolimpijskoj reprezentaciji Južne Afrike. Mada je tokom kvalifikacione trke iznenada pao, ponosno je ustao, nastavio dalje, ušao u finale i osvojio zlato. Četiri godine kasnije i na Paraolimpijskim igrama u Pekingu osvojio je zlato u trkama na 100, 200 i 400 metara.
- Ne možemo da kažemo kako su ljudi sa invaliditetom onemogućeni jer i oni se moraju uhvatiti u koštac sa životom i boriti se - rekao je ovaj Južnoafrikanac koji je pre nekoliko dana ušao u istoriju atletike pošto je na Olimpijskim igrama u Londonu postao prvi takmičar sa invaliditetom koji je uspeo da se plasira u polufinale, ali i prvi atletičar koji je objedinio takmičenje u Paraolimpijskim i Olimpijskim igrama. Ovaj čovek nadljudske snage svoj život je kreirao baš onako kako je i želeo. Njegov intimni svet, koji je sijao poput najlepše medalje, donedavno je činila Vicky Miles koju je zavoleo još kao drugaricu u srednjoj školi. Sa njom je, kako je pričao, doživeo najveće emocije pa zato, uprkos čestim raskidima, godinama nije mogao da joj kaže zbogom. Ipak, njihovoj ljubavi nedavno je došao kraj, a Oscara od tada sve češće povezuju sa ruskim supermodelom Anastassiom Khozissovom.
Tijana Radovanović
