Da svet uglavnom ne priznaje žensku pamet dokazala je na svom primeru slavna glumica Hedi Lamar koja je ličnim izumom preskakanja frekvencija pokušala da pomogne američkoj vojsci tokom Drugog svetskog rata, ali je njen predlog odbijen. Surova realnost kasnije je pobila njihove muške principe, a izum ove kontroverzne glumice koristi se za upotrebu mobilnih telefona.
Hedi Lamar ili Hedvig Eva Maria Kisler, rođena je u Beču 9. decembra 1913, a preminula je u Altamonte Springsu na Floridi 19. januara 2000. godine. Hedi potiče iz bečke jevrejske porodice, njen otac Emil Kisler bio je direktor banke, a majka Gertruda, rođena Lihtvic, bila je pijanistkinja. Kao devojčica volela je umetnost, sa samo deset godina pohađala je baletsku školu i uvek je govorila kako je odrasla obasuta ljubavlju svojih roditelja. Iako je njena majka imala mogućnost da nastupa širom Evrope, odrekla se svetske karijere i svaku noć pre spavanja svojoj ćerki uz kamin pričala bajke. Hedi je imala savršeno obrazovanje i sa četiri godine počele je da uči svetske jezike kod privatnih profesora.
- Uvek sam imala lepe manire i zahvalna sam roditeljima na dobrom obrazovanju koje su mi pružili – pričala je Hedi.
Još kao vrlo mlada ubedila je oca i majku da je puste u Berlin na studije, a u dramskoj školi primetio ju je Max Reinhartd i pozvao da s njim radi. Prvi put je stala pred kamere sa samo 17 godina i njena karijera pošla je uzlaznom putanjom. Već u trećem filmu koji je snimila, Mi ne trebamo novac sa Hajncom Rihmanom i Hansom Moserom, dobila je glavnu ulogu. Zbog nekih slobodnih erotskih scena, čehoslovački film Ekstasa iz 1933. godine proglašen je za skandalozan i izazvao je oštre polemike kod kritike i javnosti.
Sa samo dvadeset godina udala se za bogatog bečkog industrijalca Fritza Mandala koji je bio veoma strog prema Hedi i čak joj je zabranio da snima filmove. To je njena prva od mnogih tragičnih ljubavi koje je imala tokom života. Naime, glumičin prvi suprug želeo je da ima ukras u svojoj velelepnoj vili kojim bi mogao da se hvali prijateljima, a ona slobodu. Zabranjivao joj je i kontakt sa porodicom i prijateljima, ali zahtevao je da se druži s Adolfom Hitlerom koji je, mada je mrzeo Jevreje, s njom rado komunicirao jer je bila prelepa. Ipak, 1937. godine, nakon četiri godine zatvoreničkog života, zahvaljujući sobarici koja se sažalila nad njenom sudbinom, uspela je da pobegne. Prvo se zaputila u Pariz, ali budući da na samom početku svoju sreću nije pronašla u glavnom gradu Francuske, otišla je u London. Čim je stigla u Veliku Britaniju, opčinjen njenom lepotom veliki filmski mogul Louis B. Mayer ponudio joj je ugovor za MGM. Da bi uspela u svetu filma, tada je promenila svoje pravo ime u umetničko Hediy.
Životni put vodi je u Sjedinjene Američke Države, gde su je u studiju odmah proglasili za najlepšu ženu sveta i okarakterisali kao naslednicu Marlen Ditrih i Grete Garbo. Iako njeno glumačko znanje nije bilo na zavidnom nivou, lepotom je nadoknađivala sve nedostatke.
Iako je važila za osobu s kojom je teško raditi, izgradila je upečatljiv stil koji ju je vodio kroz neke od najbolji uloga. Sa drugačijom frizurom i utiskom koji je ostavljala, uvek je dobijala uloge glamuroznih žena kroz legendarna ostvarenja Algies (1938), Spencer Tracy i I Take This Woman (1940), a glumila je i u filmu sa Klarkom Gejblom Boom Town (1940).
Mada ih je žarko želela, Hedi nikada nije dobijala karakterne uloge, a tek kasnije shvatila je da Holivud prihvata samo bezizražajne lepotice. Kada je prihvatila ulogu u filmu White Cargo (1942) gde je nakon golišavih snimaka bacila senku na svoj glamurozni izgled, njena karijera pošla je silaznom putanjom. Poželela je da na drugom mestu snima filmove, ali je upravo u Holivudu upoznala svog drugog supruga, scenaristu Genea Markeya, za koga se udala 1939. godine nakon samo nekoliko nedelja veze. Tokom dve godine braka, Hedy je usvojila dečaka Jamesa. Razlog rastanka bila je prevelika ljubomora scenariste koji nije mogao da podnese uspeh i lepotu svoje supruge. Pokušavali su na sve načine da spasu brak, ali nepomirljive razlike ipak su ih razdvojile.
Kada je Bet Dejvis otvorila holivudsku kantinu, Hedi se rado odazvala pozivu da učestvuje i pomogne američkim trupama. Upravo tada upoznala je i svog trećeg supruga Džona Lodera. Dve godine nakon razvoda ponovo se udala za britanskog glumca i s njim je 1945. godine dobila svoje prvo biološko dete, ćerku Deniš Loder, a samo dve godine kasnije i sina Tonja. Dok je bila trudna sa sinom, odlučila je da se ponovo razvede jer Džon nije mnogo mario za njene probleme tokom trudnoće, čak je i priznala medijima da je on nekada i spavao dok je on pričala o svojim tegobama. Posle razvoda 1947. godine dobila je starateljstvo nad oba deteta.
Baš kao i mnoge druge glumice u to vreme, Hedy se pridružila holivudskoj kantini, zabavi za vojsku i prodaji ratnih obveznica. Proglašena je za zvezdu prodaje ratnih obveznica sa zapisom od sedam miliona dolara u samo jednoj večeri. Ali, ona nije iskoristila svoj status samo u tome, već je želela da olakša i ratne napore. Naime, Hedy Lamarr je bila protivnica fašističke Nemačke u Drugom svetskom ratu i otvoreno je pomagala Sjedinjene Države, a 1942. uspela je da patentira svoj izum (US-Patent Nr. 2.292.387) kod daljinskog upravljanja torpeda. Ta tehnologija čak se i danas koristi u radu mobilnih telefona, za upravljanje frekvencija, kao i WiFi mreža. Iako za života nije dobila priznanje za svoj izum, smatra se jednom od velikih inovatora. Zbog nipodaštavanja od strane stručne javnosti, Hedy se povukla iz daljih istraživanja, a danas je pitanje šta je sve mogla da izmisli. Dan pronalazača je međunarodni praznik koji se 9. decembra slavi na dan njenog rođenja.
Iako je maestralno odigrala svoju ulogu Marvin Miles u H.M. Pulham Esq (1941), najveći uspeh doživela je sa filmom Samson and Dalilah. Nakon raskida ugovora sa MGM, rekla je kako je morala da napusti ovu veliku korporaciju jer je za tim osećala potrebu. Sama je producirala filmove The Strange Woman (1946) i Dishonored Lady (1947) u kojim je odigrala svoje najbolje uloge. Ipak, ponovo se vratila pod okrilje velike produkcije.
Iako je njena karijera bila na vrhuncu posle filma Samson and Dalilah s kojim je postala i najplaćenija glumica, njena naredna ostvarenja loše su prolazila na blagajnama. Film The Story of Mankind koji je sniman u kolor tehnici, uspeo je da prikaže sav glamur i lepotu slavne glumice koja je tada već bila u četrdesetim godinama. Poslednji film The Female Animal (1957) prikazao je i njen život jer je tumačila lik glumice koja je doživela i proživela slavu, a ipak završila u bedi i siromaštvu.
Kao što je bila intrigantna kroz filmski svet, tako je i živela u privatnom životu. Imala je šest muževa i troje dece. Nakon što je imala brojne neuspehe tokom filmske karijere, Hedy nije imala sreće ni u ljubavnom životu. Trnovit emotivni put pratio ju je od najranijeg devojaštva, a tri braka neslavno su se završila. O njima nije pričala, niti ih je medijski eksponirala.
- Kada jednom okusite zvezde, sve ostalo je siromaštvo – govorila je Hedy i na taj način objasnila koliko se loše oseća od kada je njena filmska zvezda prestala da sija. Tužan život pun skandala, pa čak i onog kada je uhvaćena kako krade u prodavnici, što je ona pravdala činjenicom kako nema šta da jede, potpuno su uništili reputaciju slavne glumice. Kada je prestala da radi, ostala je bez novca i nastavila da vodi povučen život. Bavila se umetnošću, slikala je i svirala klavir. Ali, sav njen umetnički talenat nije joj pomogao da zaradi novac kako bi platila račune. Kako bi preživela, prodavala je nakit i umetnine. Poslednje godine svog života provela je kao vuk samotnjak, a sa decom i prijateljima kontaktirala je isključivo telefonom. Ipak, njena priča doživela je srećan kraj kada je 1997. godine dobila Pioneer Award by the Electronic Frontier Foundation i na taj način priznat joj je njen pronalazak transmitorske energije. Nagradu je preuzeo njen sin Tony, a ona je kratko poručila: Bilo je i vreme. Kada je preminula pre dvanaest godina na Floridi, prema njenoj želji sahranjena je u rodnoj Austriji na groblju Vienna Woods.
Ksenija Konić
