Životna priča - Nikola Tesla: Čovek iz senke svetlosti

8
Svojim skromnim životom punim ambicija, čuveni Nikola Tesla nikada nije odavao utisak naučnika rođenog za velika dela, borio se za svoje vizije i ostao do kraja dosledan da se nikada ne oženi
Foto:Profimedia, Story press, Shutterstock
Foto:Profimedia, Story press, Shutterstock

Slavni svetski naučnik Nikola Tesla rođen je u porodici pravoslavnog sveštenika 10. jula 1856. godine u selu Smiljanu, na teritoriji današnje Hrvatske, koja je u to vreme bila u sastavu Austrougarske monarhije. Njegovi roditelji Georgina i Milutin dali su mu ime Nikola po dedi s očeve strane, a osim njega imali su još troje starije dece: Daneta, Angelinu i Milku, kao i najmlađu ćerku Maricu. Nikola je u rodnom mestu proveo najbezbrižnije godine svog života, ali nakon nesrećnog slučaja, prilikom kojeg je porodici Tesla poginuo sin prvenac Dane, preselili su se u Gospić gde je mladi Nikola nastavio školovanje.

 

- Tek u zrelom dobu shvatio sam da sam izumitelj. Za to ima nekoliko uzroka. Kao prvo, imao sam brata koji je bio izuzetno nadaren i bio je jedna od retkih pojava ljudske prirode koju biološka istraživanja nisu uspela da objasne. Njegova prerana smrt učinila je moje roditelje neutešnim. Imali smo konja kao poklon od dragog prijatelja. To je bila sjajna životinja arapske rase, gotovo ljudske inteligencije, koju je cela porodica mazila i pazila pošto je jednom prilikom spasao život mom ocu pod neverovatnim okolnostima. Taj isti konj bio je kriv za povrede moga brata od kojih je on i umro. Bio sam svedok tragedije i mada je od tada prošlo 56 godina, slika toga događaja ni do danas nije izbledela – zapisao je Tesla u svojoj autobiografiji koju je nazvao Moji izumi, a koju je objavio 1919. godine.  


- Sećanje na ono što je on postigao činilo je svaki moj pokušaj bezvrednim u poređenju s njim. Ma šta vredno da sam radio, to je samo dovodilo do toga da moji roditelji još jače osećaju svoj gubitak. Tako sam rastao s malo poverenja u sebe. Međutim, daleko da su me smatrali glupim dečakom, ako je suditi po događajima kojih se dobro sećam. Jednoga dana gradski većnici su prolazili ulicom u kojoj sam se igrao sa ostalim dečacima. Najstariji među uvaženom gospodom, bogati građanin, zaustavio se da bi dao svakom od nas srebrnjak. Prilazeći meni, naglo se zaustavio i rekao: Pogledaj me u oči. Pogledi su nam se susreli, a dok sam pružao ruku da primim dragoceni novčić, on je na moje zaprepašćenje rekao: Ne, nema više, ti ne možeš ništa da dobiješ od mene, isuviše si pametan. Ljudi su imali običaj da pričaju smešne priče o meni... – zabeležio je Nikola.

 

Školujući se u Gospiću, a kasnije na Visokoj realnoj gimnaziji u Karlovcu, morila ga je činjenica da će nakon toga morati da nastavi porodičnu tradiciju i postati sveštenik. Ta činjenica nije mu davala mira budući da su ga iskreno zanimale prirodne nauke. Po završetku karlovačke gimnazije, na raspustu, vrativši se u Gospić  razboleo se od kolere koja je u to vreme bila smrtonosna.

 

- U jednom od samrtnih trenutaka za koje su mislili da su mi poslednji, otac je uleteo u moju sobu. Još pamtim njegovo bledo lice dok je pokušavao da me razveseli nesigurnim glasom. Rekoh mu: Možda bih mogao da se oporavim ako mi dopustiš da studiram tehniku. Na to je svečano odgovorio: Ići ćeš u najbolju tehničku školu na svetu, a znao sam da tako i misli.

 

Pošto je usledio čudesan oporavak, kao što mu je otac i obećao Nikola Tesla je 1875. godine upisao Višu tehničku školu u Gracu.

Baš tu mu se rodila ideja o stvaranju obrtnog polja. Kada je jednom od svojih profesora izložio ideju da bi možda bilo moguće pokrenuti motor bez četkica, dobio je sledeći odgovor: Možda će gospodin Tesla uraditi velike stvari, ali sigurno mu neće uspeti da uradi ovo. To bi bilo kao kad bi se jedna konstantna privlačna sila kao što je gravitacija preobratila u rotacionu. To je perpetuum mobile, nemoguća ideja. Toliko iziritiran tvrdnjom mladog naučnika, profesor je i jedno predavanje posvetio dokazivanju nemogućnosti sprovođenja ove ideje u delo. Godine 1879. Nikola Tesla je dobio prvi posao kao pomoćni inženjer u Mariboru. Iste godine umro je i njegov otac, a da bi ispunio očevu želju da završi fakultet, 1880. upisao je studije u Pragu.

 

Međutim, fakultet nikada nije završio zbog novčanih poteškoća. Dve godine kasnije izumio je obrtno magnetno polje. Te iste godine na preporuku svojih pretpostavljenih dobio je zaposlenje u Parizu u Edisonovom kontinentalnom društvu. Edison je u to vreme bio najznačajnija ličnost tehnike u Americi, heroj elektrike koga je slavila cela nacija. On je Tesli 1884. godine dao posao u svojoj laboratoriji u Njujorku, ali njihova saradnja nije dugo trajala. Do raskola je došlo pošto Edison nije održao obećanje koje je dao. Rekao je Nikoli da će mu dati 50.000 dolara, ako mu završi neki skoro nemoguć zadatak, a kada ga je ovaj realizovao i tražio novčanu nadoknadu, Edison je odgovorio: Gospodine Tesla, vi baš ne razumete američki humor.

 

Bući gospodar svetlosti odmah se okrenuo, dao otkaz i otišao. Iako je važio za velikog i uvaženog naučnika, u tom periodu jedva je sastavljao kraj s krajem, čak je navodno i kopao kanale u Njujorku za svega dva dolara po satu. Naime, rivalstvo među njima je bilo ogromno, pa se tvrdi i da je Edison godinama kasnije lično do temelja spalio Teslinu laboratoriju. Posle raskola sa Edisonom, osnovao je Tesla Arc Light Co gde je krenuo u realizaciju svojih projekata iz oblasti polifaznih naizmeničnih struja. Nakon predavanja Novi sistem motora i transformatora naizmenične struje, od firme Vestinghaus dobio je ponudu za otkup patenata iz oblasti polifaznih struja, što je prihvatio i prodao ga za milion dolara. Ovaj novac mu i nije baš dugo trajao jer ga je uložio i potrošio na nova istraživanja. Zanimljiva je i činjenica da je od početka svog rada pa sve do smrti radio na svojim pronalascima samo zahvaljujući privatnim finansijerima koji su prepoznavali šta znače njegove inovacije.

 

Čim je 30. jula 1891. dobio američko državljanstvo, zaputio se na proputovanje Evropom gde je držao seminare kao uspešan i cenjen američki naučnik. U tom periodu američka žuta štampa, ali i novinari ozbiljnih naučnih novina počinju da polemišu na temu Teslinog ljubavnog života. Naime, pokušavali su da mu pronađu idealnu ženu. Na ovu ideju došao je i njegov prijatelj Laza Kostić koga je upoznao tokom boravka u Budimpešti.

 

On mu je poslao jedno pismo u kome mu je izložio kako mu je našao devojku kojom želi da se on oženi. Radilo se o čuvenoj bačkoj lepotici i bogatoj naslednici Lenki Dunđerski. Međutim, do bilo kakvog kontakta između Lenke i Nikole nikada i nije došlo, a ona je ubrzo nakon bezuspešne prošnje poginula.

U tom periodu Tesla je važio za veoma poželjnog neženju pored koga su mnoge Amerikanke, a i žene s ovih prostora, želele da se skrase. Bio je markantan, visok metar devedeset devet centimetara i veoma vitak. Nosio je Princ Albert kaput, sa polucilindrom na glavi. Njegove su maramice bile od bele svile, kravate ozbiljne, takođe od svile, okovratnik beo i čvrst. Međutim, on nije razmišljao o ženidbi, uživao je u svom radu koji je trajao dvadeset sati dnevno, druženju sa prijateljima koji su bili veoma istaknuti ljudi svog vremena i nekim malim ritualima do kojih je držao. Jedan od važnih ljudi u njegovom životu bio je pesnika i novinar Robert Adervud Džonson koji je, zbog odanosti i ljubavi prema prijatelju pronalazaču, počeo da uči srpski jezik, a među ostalim svojim pseudonimima imao je i jedan srpski. Zbog Tesle se prozvao Luka Filipov. Čak je i njegova supruga Ketrin bila oduševljena naučnikom. Ona je veoma visoko cenila prijateljstvo sa Teslom i ljubomorno ga je negovala duže od dve decenije, toliko koliko nijednoj drugoj ženi nije pošlo za rukom da bude u njegovoj blizini.

 

Ono što je takođe veoma zanimljivo jeste to da je Tesla, u hotelu Njujorker gde je živeo do smrti, uvek obedovao sam, u isto vreme i za istim stolom. Retko kad je pristajao da sa prijateljima odlazi na gradske prijeme na kojima je uvek bio dobrodošao, ali je s druge strane voleo da ih pozove kod sebe. Uvek im je pokazivao nove pronalaske i otkrivao saznanja do kojih je dolazio, ali nikada isti eksperiment nije izvodio dva puta pred istom osobom. Njegov odan i prisan prijatelj sve do smrti bio je književnik Mark Tven koji je bio čest gost njegove laboratorije.

 

Ono što je Teslu odvajalo od drugih naučnika jeste činjenica da je bio svestran, elokventan, načitan i s njim su ljudi bili u stanju da raspravljaju o različitim temama. Iako je često predstavljen kao vrlo hladan čovek koji ne mari za osećanja, prepiske sa sestrama koje je ostavio pokazuju ga u drugačijem svetlu. Naime, mada ih nije često obilazio, redovno im je iz Amerike slao novac i o svom trošku školovao skoro sve naslednike svojih sestara za koje je bio veoma vezan.

 

Dok je tokom svoje evropske turneje boravio u Parizu, osim njegovog predavanja ostaće zapamćen i jedan susret o kojem se dugo pričalo. Naime, Tesla je sa prijateljem sedeo u bašti restorana kada je iznenada naišla ljupka, divno obučena mlada žena sa moderno očešljanom crvenom kosom, u kojoj je naučnik odmah prepoznao Saru Bernar, slavnu francusku glumicu. Verovatno je i ona bila radoznala da se suoči sa slavnim naučnikom o kome je brujao čitav Pariz, pa je zbog toga prolazila sasvim blizu njegovog stola. Kad je promakla korak-dva, vrlo naglašeno je ispustila malu čipkanu maramicu. Tesla je u tren oka skočio, napisao je njegov biograf Džon O'Nil. Dohvatio je maramicu i, držeći šešir u drugoj ruci, poklonio se duboko pružajući maramicu lepo tragistkinji rekavši:

- Gospođice, vaša maramica! Ne gledajući više ni za tren u njeno ljupko nasmejano lice, vratio se na mesto i nastavio razgovor o svojim ogledima i svetskom sistemu bežičnog prenosa snage. Gest slavne francuske glumice bio je tretiran kao provokativan. Ona je, kao i čitav Pariz, dobro znala ko je Nikola Tesla. Htela je da ga susretne i da mu skrene pažnju na sebe. Na sebi svojstven način to je i učinila. Ali, ni Tesla ne bi verovatno bio Tesla da je odgovorio drugačije. Naučnom svetu u Parizu Tesla je, za vreme svoje turneje, saopštio svoje fundamentalne pronalaske u oblasti radio-tehnike. Interesantno je da je to učinio deceniju i po pre Markonija, s kojim je zbog toga kasnije vodio spor dug pola veka. Iako je italijanskom naučniku pripala čak i Nobelova nagrada za pronalazak radija, sud je rešio parnicu u Teslinu korist i tako potvrdio ko je zapravo zakoniti otac radija. O velikim nepravdama koje je proživeo i koje su ga zadesili nije često govorio, ali je ostala upamćena njegova rečenica: Ne žalim što su drugi pokrali moje ideje, ali žalim što nemaju svoje.

Na balu koji je organizovan u Parizu nakon trijumfalnog predavanja, primio je šokantnu vest da mu je majka Đuka, kako su je od milja zvali, na samrti. Istog momenta otišao je u Gospić gde ju je zatekao u životu, taman toliko da se oproste. Iz Gospića se Tesla prvi i jedini put zaputio u pravcu Beograda u kome je proveo tri dana. Bio je u audijenciji kod princa Aleksandra Obrenovića, a potom ga je primio namesnik Jovan Ristić. Posetio je zatim Veliku školu, u kojoj je razgledao kabinet i zbirke, a onda je stigao u svečanu salu Kapetan Mišinog zdanja, gde su ga oduševljeno pozdravili okupljeni profesori i studenti. Posle predavanja, u pratnji profesora Velike škole, obišao je Kalemegdan. Uveče je u Teslinu čast beogradska opština priredila večeru u Vajfertovoj pivari, tada je pesnik Zmaj Jovan Jovanović pročitao svoju pesmu Pozdrav Nikoli Tesli pri dolasku mu u Beograd. Dirnut toplinom pesnikovih reči, Tesla je prišao Zmaju i poljubio mu ruku. Njega je inače izuzetno cenio i rado je čitao njegovu poeziju. Po povratku u Ameriku, dao je Zmajeve pesme svom prijatelju Robertu Adervudu Džonsonu, koji ih je, uz Teslinu pomoć, prepevao na engleski jezik.

 

Nakon povratka u Ameriku, usledila je nova borba. Zagovornici upotrebe jednosmerne, ujedno i protivnici korišćenja naizmenične struje osuli su drvlje i kamenje kritikujući i upozoravajući na opasnosti koje njena upotreba donosi. Trijumf, u ovom sukobu poznatom kao Rat struja, 1893. odneli su oni koji su imali malo više vizionarstva sa sobom. Svetska izložba u Čikagu je te godine bila osvetljena uz pomoć naizmenične struje. Predsednik Grover Klivlend se saglasio da on lično, svojom rukom, okrene zlatni prekidač kojim je pustio struju i svetlošću preplavio grad. Time što je predsednik kao prvi čovek Amerike prihvatio da okrene prekidač, pokazao je veliku hrabrost jer su se struje svi plašili, a što je bio rezultat Edisonove prljave kampanje. Mnoštvo Teslinih mladih prijateljica stizalo je pod strogom pratnjom iz Njujorka na izložbu. Sve su otvoreno flertovale s njim... -  zapisala je biograf Margaret Čejni. Čikaški sajam i Teslini pronalasci bili su njegov potpuni trijumf, svi su ga obožavali i bili opčinjeni njime, a imao je tada samo 37 godina. U tom periodu mada je još bila srednjoškolka, lepa En Morgan, ćerka čuvenog bogataša Džona Pipronta Margana, dosađivala je ocu da je upozna sa slavnim Teslom, u koga je bila zaljubljena. On joj je na jednom prijemu ispunio želju, ali od Tesle nije dobila ništa više od konstataciju da ima najlepše oči boje meda koje je ikad video. Ipak naučnik je iskazivao najviše simpatija za lepu pijanistkinju Margerit Merington u čijem je društvu najviše voleo da provodi vreme. Ona je godinama posle njegove smrti tvrdila i da je jedina žena koja ga je ikada dotakla. Međutim, njegovi prijatelji negiraju takvu mogućnost. Uz Teslino ime pominjane su i druge lepe, umne i bogate dame. Međutim, nijedna nije uspela ono što je pošlo za rukom Katarini Džonson - da zadrži njegovu pažnju duže od dve decenije. Najzad, nijednoj ženi nije pošlo za rukom da postanu ono što su mnoge htele - gospođa Tesla.

Godine 1943. u osamdeset i sedmoj godini u hotelu Njujorker 7. januara 1943. godine prestalo je da kuca srce ovog plemenitog naučnika. U katedrali sv. Jovana Bogoslova 12. januara okupilo se dve hiljade ljudi među kojima je bio veliki broj pronalazača, dobitnika Nobelove nagrade, svetski priznatih imena iz oblasti elektrotehnike, jugoslovenskih diplomata. Dva dana ranije tadašnji gradonačelnik Njujorka Fiorelo la Gvardija održao je posmrtni govor koji je radio Njujork direktno prenosio. 


Tesla je bio veliki humanista - čist naučni genije - pesnik u nauci. On je činio izvanredne, zapanjujuće, čudesne stvari u toku svog života. Činio je to jednostavno da bi služio ljudskom rodu - a za svoje usluge nije tražio ništa. Novac - on za njega nije mario.
Počast - ko je taj neko ko može da počastvuje drugog.
To je bio njegov stav. Zahvalnost - on je nije očekivao niti je tražio. Onaj značajni deo Tesle živi u njegovom dostignuću koje je ogromno - skoro nemoguće da se izračuna - koje je sastavni deo našeg života i sastavni deo naše civilizacije, nase svakodnevice našeg tekućeg napora

 

Posmrtni ostaci jednog od najvećih ljudi koji su živeli u prošlom veku, nalaze se u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu u urni idealnog sfernog oblika. O njemu su napisane mnoge knjige, ispričane razne i moguće i nemoguće teorije, ali je samo jedna istina. Nikola Tesla je bio veliki naučnik, čovek bez čijih bi izuma teško mogli da živimo ovako kako živimo - s puno komfora i slobode koju nam pruža električna struja. Bio je vizionar i još tada je predviđao stvari koje su tek danas u funkciji, tvrdio je da će telefoni moći da stanu u džep od košulje i neće mu biti potreban kabl, da će se novine bežično čitati i ljudi će na svakom kraju sveta moći u isto vreme da gledaju utakmicu kao da su na njoj prisutni iako nisu.

 

Moni Marković

 

 

makonda-tracker