Nastup je počeo pesmom Ne odustajem, zamolivši publiku da razume njegovu bol kao i da će kroz pesme pokušati da iskaže slavu i počast pokojnom ocu. A potom je uz podršku kolege Olivera Dragojevića otpevao Zlatne godine i Ja u ljubav verujem.
– Događalo se i ranije da sam koncerte imao tokom teških i stresnih situacija, kad sam u mislima bio sa svojim najdražima. Jednom mi je supruga imala operaciju za vreme mog nastupa. Ni tokom ni nakon koncerta nisam znao u kakvom je stanju, jer nije bilo signala. Ovo veče takođe je bilo jako stresno. Moj otac je bio muzičar i mi smo večeras slavili muziku. On je u pesmama slavio volju u čoveku i sve ono što muzika predstavlja. A to je jedno pomirenje, poverenje, ljubav i volju koju je u čovjeku budio svojim pesmama. Držim da je bio jedan od dvojice najvećih autora, muzičara od Drugog svetskog rata, koje je naš narod dao – rekao je drhtavim glasom Džiboni za Večernji list, nastavivši priču o pokojnom ocu.
– Odgajan sam uz očevu muziku i ne znam mogu li toliko biti uspešan. To što je on napravio je nedostižno, veliko... Muzika je bila naš stil života. Ne znam kako će to zvučati, ali noćas sam bio podeljen: moja porodica i ja u velikoj smo tuzi, a s druge strane znam da sam morao nastupiti jer je to jedina prava odluka koju bi i moj otac podržao. Slavili smo muziku, kao što je i on to uvek radio. Zato verujem da sam napravio pravu stvar. Jer, najbolje sam razumeo svog oca. Zna se da je odnos očeva i sinova uvek poseban. Otac od sina očekuje da kad poraste bude stub na koji će se njegova porodica nasloniti. Nisam bio razmažen. Moj pokojni otac bio je tradicionalnog odgoja. To strašno volim i mislim da je najbolje napravio što me je na takav način vaspitao – rekao je popularni muzičar dodajući da je zahvalan frankfurtskoj publici koja ga je razumela i tako vratila u život.
