Od nestašnog dečaka kovrdžave kose koji je večito bio u potrazi za skrivenim blagom, do prvaka Baleta Teatra Ševčenko u Kijevu, a potom i u Narodnom pozorištu u Beogradu, Konstantin Kostjukov sledio je svoje snove i bio uporan u nameri da ostvari sve što zamisli. Želja da u svemu uvek bude najbolji popločala mu je put do najvećih svetskih scena, a aplauzi publike davali su mu snagu da istraje u borbi da svojom igrom učini stvarnost lepšom. Rođen je 26. aprila 1967. godine u Kijevu u Ukrajini gde su se doselili njegovi roditelji Eduard i Ina.
- Iako sam rođen u Ukrajini, ja sam u stvari Rus jer je moj otac rođen u Rostovu na Donu, a majka mi je iz Novosibirska. Njihova ljubavna priča je veoma romantična jer su se upoznali tako što je moja majka zbog studija tehnike morala da dođe u Rostov, a gospođa kod koje je iznajmila sobu bila je majka mog oca. Tata je tada već imao angažman kao baletski igrač u Nacionalnom teatru u Kijevu, što je bila velika stvar jer su se u Rusiji oduvek najviše uvažavali kosmonauti i baletski igrači. Kada je konačno došao na odmor kod roditelja u Rostov, upoznao se sa mamom i veoma brzo su se venčali i preselili u Kijev, a posle godinu dana došao sam i ja na svet. Bio sam pravo domaće dete, ali i veoma nestašan dečak koji je bio najglasniji u dvorištu, pa me je mama stalno dozivala i jurila. Mnogo sam voleo da budem na ulici i da se družim sa vršnjacima. Sećam se da sam jednom od svih tih mojih lutanja po gradu krenuo u potragu za skrivenim blagom, i zaputio se u podzemni vodovod. Znam da sam krenuo sa rancem na leđima, sa parčetom salame, lampicom u ruci i da me nije bilo čitavog dana, što je bio šok za moje roditelje. Kada sam se konačno vratio dobio sam batine kojih se i danas sećam - priča Konstantin dok evocira dane svog najranijeg detinjstva.
- Definitivno sam bio mamin sin jer i fizički ličimo, a nekako sam bio i više upućen na nju jer je tata bio strog. Inače mislim da je priroda uredila da sinovi budu privrženiji majkama, a ćerke očevima. Uopšte nisam bio ljubomoran kada se rodila moja četiri godine mlađa sestra Ira, već sam pomagao roditeljima oko nje. Mislim da je to bila posledica vaspitanja jer smo svi rano naučeni da imamo obaveze prema porodici i postojao je red. Obožavao sam da crtam i pravim razne predmete i figure od plastelina, interesovao sam se za mehaniku i konstrukciju i voleo sam u sve da guram nos. I danas mislim da je to veoma važno za razvijanje mašte i logike kod svakog deteta, umesto što vreme provode ispred kompjutera. Kada sam imao sedam godina, otac me je odveo u baletski studio jer je kao iskusan igrač video da imam određene predispozicije za tu profesiju. Sećam se da sam mu tada rekao: Tata, ali meni se više sviđa kako teta svira klavir, nakon čega me je upisao u muzičku školu. Ipak, nastavio je i dalje da me vodi u pozorište na svoje probe jer je prepoznao moj talenat - priseća se prvak Baleta Narodnog pozorišta koji se u desetoj godini ipak definitivno odlučio za balet iako je put do uspeha bio težak i pun odricanja.
- Kada sam posle tri godine konstantnog vežbanja rešio da napustim sviranje klavira, nastavnici je bilo toliko žao da je rekla kako će dolaziti kod nas kući da mi besplatno drži časove, samo da ne odustajem. Predomislio sam se kada sam shvatio da za klavirom treba da sedim pet sati dnevno, mada sam kasnije u baletu morao još duže i više da se znojim. Verovatno je imalo uticaja i to što sam slušao očeve priče o silnim putovanjima po svetu i raznim doživljajima koje sam i sam želeo da osetim. A da ne pričam koliko me je tek kao dečaka očaralo rukovanje sa Spartakom, raznim prinčevima sa mačevima i drugim bleštavim, kostimiranim likovima u pozorištu. Tako sam se ipak odlučio za balet, a oca sam konstantno zasipao pitanjima kako da skočim najviše i budem najbolji jer sam uvek imao takmičarski duh. Već tada u meni se rodila želja da budem prvak, što je uobičajeno kod dece koja pohađaju baletsku školu, ali život je taj koji na kraju napravi selekciju. Morao sam da se odreknem mnogih stvari jer je već u osam ujutro trebalo da budem u baletskoj školi, a vraćao sam se tek oko sedam uveče i samo nedelja mi je bila slobodna. Imao sam snage da uradim domaće zadatke iz redovne škole i već bih bio u krevetu. Tako sam polako izgubio društvo iz ulice. Nakon svih mojih traženja skrivenih blaga po rodnom gradu konačno sam uplovio u jedan drugi svet koji me je potpuno osvojio. Uvek sam, u želji da fasciniram publiku, tražio neke svoje trikove, pa je dolazilo i do povreda. Ako hoćeš što pre da postaneš prvi igrač potrebna su velika odricanja, a pravi profesionalac mora uvek da se pridržava režima ishrane i vremena za odmor. Živeo sam bolje od sportista u karantinu, ali nisam mogao da se opuštam na duže vreme ili da se provodim svakog dana jer bi zbog umora usledile povrede. Ipak to je samo jedna strana naše divne profesije koja mi je dala mogućnost da proputujem skoro ceo svet - ponosno kaže Konstantin koji je nakon osmogodišnjeg i veoma intenzivnog školovanja brzo postao solista, a potom i prvak baleta.
- Već sa osamnaest godina kao član Teatra Ševčenko u Kijevu postao sam samostalan čovek koji prima platu i može da zasnuje porodicu, što je ipak velika prednost jer drugi ljudi u to vreme tek počinju studije. Popularnost je u mom slučaju dolazila u talasima, prvo sam je osetio kao član Nacionalnog teatra, potom kao solo igrač, zatim kada sam postao prvak i stekao svoje obožavaoce, a onda i kada su o meni počeli da izlaze članci u novinama. I sve to dešavalo se prilično brzo. Naravno da sam žudeo za tim i bio sam izuzetno ponosan, naročito zbog oca koji je bio ansambl igrač i kome je bilo veoma drago što sam bolji od njega. Sada kada sam i sam otac znam koliko mu je to bilo važno i drago mi je što sam mu priuštio to zadovoljstvo, kao i mami koja je uvek bila nervozna kada je dolazila na predstave pošto se plašila da se ne povredim i stalno je govorila: Mom jadnom sinu je mnogo teško. Ipak, kada bi nakon predstave čula ovacije i aplauze, topila bi se od radosti kao sladoled. A moja baka koja je jednom došla da me gleda nije mogla da se suzdrži pa je svima oko sebe u publici rekla: Znate, ovo je moj unuk! - priznaje kroz smeh ovaj markantni umetnik kome je strast prema baletu odredila i privatni život.
- Sve moje žene bile su balerine jer nekako drugačije i ne može. One su za mene najlepše žene pošto su kompletne, počevši od fizičkog izgleda pa do duha. A meni je estetika uvek bila važna, to je gotovo profesionalni poremećaj, iako ga možda nismo svesni. Moja prva supruga Julija bila je balerina i pohađali smo isti razred u školi. Bili smo u vezi, a kada je zatrudnela odlučili smo da zadržimo dete iako nismo bili sigurni da ćemo ostati zajedno. Tako sam prvi put postao otac u 21. godini, kada nam se rodio sin Aljoša. Meni je prijalo to što sam postao tata, bio sam izuzetno ponosan i govorio sam vršnjacima: Vi ste još klinci, a ja sam već tata! Ali, istina je da sam tada puno nastupao, a brigu oko bebe na sebe su uglavnom preuzele naše majke. Kada je dete došlo na svet, venčali smo se kod matičara, živeli smo tada kod nje u stanu, ali smo se posle godinu dana razveli i ostali u manje-više korektnim odnosima. Bili smo dosta različiti, a i ja sam više bio u pozorištu nego kod kuće jer sam bio tek na početku karijere. Sin je nakon razvoda po zakonu pripao majci, a ja sam došao da živim u Jugoslaviji. Tako sam nažalost propustio njegove prve reči i korake jer smo tek od Aljošine pete godine počeli intenzivnije da se viđamo a kasnije, kada je Julija ostala bez posla, došao je da živi kod mene u Beograd. Ona danas takođe ima baletski studio i njih dvoje se redovno viđaju - ističe briljantni igrač koji je 1991. godine kao prvak dobio angažman u Baletu Narodnog pozorišta u Beogradu, a publiku je očarao ulogama u Labudovom jezeru, Don Kihotu, Uspavanoj lepotici, Žizeli, Dami s kamelijama, Šeherezadi, Romeu i Juliji, Odiseju…
- Nakon turneje po Kanadi 1988. godine dobio sam ponudu da ostanem tamo, ali sam morao da se odreknem ruskog državljanstva i postanem emigrant. Iako bih odmah dobio angažman kao solista, dobru platu, kuću i kola, odlučio sam da odbijem ponudu jer je ona značila da pet godina neću moći da izlazim van te zemlje, što je ogroman period za karijeru svakog baletskog igrača. Imao sam tek dvadeset i dve godine i činilo mi se da je potrebno mnogo odricanja, na šta nisam bio spreman. Godinu dana kasnije gostovao sam u Beogradu i ukazala mi se ista prilika. Pošto se SSSR već raspadao a dobio sam dobre uslove, mogućnost da nastupam gde želim i u međuvremenu sam se i zaljubio, odlučio sam da prihvatim tu priliku, i nisam se pokajao. U Jugoslaviji se tada lepo živelo, a i hteo sam da se dokažem na drugoj sceni. Dopalo mi se i što imamo sličan mentalitet, što je hrana dobra, što su ljudi lepi, a uklopio sam se i u ansambl gde sam dobio mnogo nagrada. Usledilo je i takmičenje u Osaki u Japanu, gde smo Ašhen Ataljenc i ja osvojili prvu nagradu na VI svetskom takmičenju baletskih parova 1991. godine. Na svakoj predstavi u punoj sali video sam svoju publiku koja me je pratila, a to me je dizalo i davalo mi još više motiva da radim. Čak i kada je zemlja počela da se raspada, mi smo živeli u nekom svom paralelnom svetu. Žao mi je što je Jugoslavija doživela takav istorijski trenutak u moje vreme jer je za mene ona najbolja zemlja koja je postojala - iskren je Kostjukov koji se po dolasku u Berograd opet zaljubio u balerinu.
- Kosovka Radić bila je balerina Narodnog pozorišta i nas dvoje bili smo u braku dve godine, ali smo se razveli kada sam upoznao balerinu Dušku Dragičević. Ona je jedina sa kojom se nisam venčao, a zajedno smo već sedamnaest godina. Pamtim da sam je prvi put ugledao u baletskoj sali, tokom predstave Samson i Dalila. I sve je bilo gotovo! (Smeh) Pisao sam joj ljubavna pisma kad sam bio na dugim gostovanjima, a posle smo počeli i da se viđamo. Kada smo rešili da otpočnemo zajednički život, napustili smo svoje tadašnje brakove i domove i počeli sve ispočetka. Naravno da nam nije bilo lako da donesemo tu odluku. Bilo mi je teško da ženi sa kojom sam do tada bio nanesem bol, ali nisam mogao da je lažem. Jednostavno je bila neizbežno. Kada smo se se Duda i ja uzeli za ruke i otišli, imao sam dva skupa sata koja sam dobio tokom gostovanja u Japanu i prodao ih da bismo imali za hranu i stan jer su plate u to vreme iznosile jednu marku - evocira uspomene Konstantin koji je sa svojom voljenom Duškom odigrao zajedno neke od najlepših rola, zbog čega su postali omiljeni baletski par.
- Dušku i mene su osporavali u našoj profesiji, jer uvek postoji ljubomora i zavist, a po mom mišljenju to je najgori greh koji čoveka dovodi u stanje kada više ne može da se kontroliše. Sećam se da smo posle toliko godina rada za vreme bombardovanja 1999. godine dobili otkaz u Narodnom pozorištu jer smo bili na zakazanoj turneji na Kipru. Bilo mi je neverovatno da je tadašnji direktor baleta ili upravnik pozorišta odobrio tako nešto, ali sam rekao: Pa dobro, idemo dalje! Na kraju je pobedila umetnost jer su nas vratili nazad. Kada si majstor svog zanata, Bog i život na kraju uvek sve postave na svoje mesto. Neko rovari, a neko radi. Ali, svugde gde postoji publika, aplauzi, slava, uspeh, zavist je dvostruko jača i u to sam se uverio. Mislim da smo nas dvoje opstali uprkos svemu jer smo prošli čeličnu rusku školu. Bavili smo se umetnošću i od svega smo hteli da napravimo nešto lepo, individualno i novo, tako da nas priče po hodnicima nisu zanimale. Bili smo zaljubljeni i stvarali smo divne predstave, a najbitnije je bilo to što smo bili zadovoljni. Ja sam veliki perfekcionista, a Duška je veliki profesionalac, tako da za mene nije parametar za dobro šta će reći neki kolega ili koreograf. Kad sebi dam ocenu, ona je najrigoroznija jer čvrsto stojim na zemlji i nisam narcis - iskren je slavni umetnik koji je sedam godina proveo u Narodnom pozorištu kao direktor Baleta, ali je zbog neslaganja sa upravom rešio da napusti ovo mesto. U narednom periodu posvetio se baletskom studiju koji sa Duškom otvara 26. septembra, iako još ne razmišlja o povlačenju sa scene.
- Ideja o otvaranju baletskog studija u saradnji sa Jovanom Kolundžijom i Centrom lepih umetnosti Guarnerius odavno se rodila, a mi smo presrećni što konačno možemo da je realizujemo. On je prvi Duškin suprug sa kojim ima ćerku Katarinu, a mi smo uvek lepo sarađivali, bez obzira na okolnosti u privatnom životu. Nas dvoje znamo mnogo tajni iz sveta baleta i biće nam drago da pomognemo nekome da i pre nas stigne do cilja. Ipak, ne doživljavam to kao kraj svoje igračke karijere. Čak i kad dođe taj trenutak, mislim da ću lako da ga prevaziđem. Možda bi trebalo da, pošto se bavim umetnošću, budem izolovan kao neka zvezda, ali ja sebe ne doživljavam tako, niti imam takvu psihu. Živim potpuno normalan život i ne mogu sebi da priuštim ništa skupoceno jer se balet plaća veoma neadekvatno - ističe Kostjukov.
- Najteži trenuci u mom životu bili su razvodi jer me je to veoma bolelo, kao i smrt moje rođene sestre pre osam godina. Ona je umrla iznenada u trideset četvrtoj godini nakon što je zbog visoke temperature posle četiri dana upala u komu iz koje se više nije probudila. Ništa nije bilo teže od trenutka kada sam stajao kraj njenog groba i kada sam video lica naših roditelja koji su nadživeli svoje dete - otkriva ovaj umetnik koji danas najradije uživa u mirnom porodičnom životu.
- Idem na pijacu, kuvam, spremam kuću i popravljam sve što treba. Čovek sam od krvi i mesa, volim te male stvari i uživam u tome. I svoju decu pre svega pokušavam da naučim redu u kući, ne zbog mene nego zbog njih samih. Ja sam porodični tip čoveka, volim da svi zajedno ručamo i da i dalje svi živimo zajedno. A njihovi uspesi su mi uvek bili važniji od sopstvenih. Kada sam uzeo prvu nagradu u Japanu nisam prvo zvao ni tadašnju ženu ni majku, već oca, jer sam znao da će on kao čovek iz iste profesije biti najsrećniji. Tako i ja svaki Aljošin položen ispit na studijama građevine doživljavam kao lični uspeh. Duškina ćerka Katarina se nedavno udala za jednog divnog čoveka koji živi u inostranstvu, ali još je sa nama zbog studija psihologije. Najlepše je bilo kako su se Katarina i Aljoša sprijateljili kada smo počeli da živimo zajedno. Oni su inače vršnjaci, tako da su uvek imali neke dogovore protiv nas jer su oboje deca razvedenih roditelja i branili su jedno drugo. Veoma sam zadovoljan u kakve su ljude izrasli. Duška i ja smo odavno hteli naše zajedničko dete, ali nam nije uspevalo, a Duda je čak imala i vanmateričnu trudnoću. Andrej se pre tri godine desio potpuno slučajno, a ispostavilo se - nikada bolje i lepše. Desilo se da je Duška u junu rešila da završi karijeru, a u oktobru smo saznali da je trudna. Bio je to težak trenutak jer smo se selili, tako da se sećam da sam, kad sam je posetio u bolnici posle porođaja, prilegao i od umora zaspao posle tri minuta. (Smeh) Andrej je neverovatno energično dete i mi ga zovemo formula 1, pošto ne možemo da ga stignemo. On već sada lepo crta, peva i igra, tako da ima predispozicije za sve poslove, videćemo šta će da prelomi. Apsolutno sam zadovoljan svojim životom, žao mi je samo što Duda i ja imamo ovoliko godina jer bih voleo da imamo još jedno dete. Ostalo ne bih ništa menjao - završava Kostjukov.
Jelena Kulović
