Nije bila visoka, zgodna i mršava, nije bila lepotica, ali je ipak postala seks simbol svog vremena.
Posesivna i eksplozivnog temperamenta, poklonila je svetu filma čitavu galeriju raznovrsnih likova, snažnih i pronicljivih žena, žena iz naroda koje žive kao što je živela ona sama, bez sumnji i dilema, bez izbora, često se žrtvujući kako se ne bi odrekle ponosa i dostojanstva.
Nije bila visoka, zgodna i mršava, nije bila lepotica, ali je ipak postala seks simbol svog vremena. “Ne znam da li sam glumica, velika glumica ili velika umetnica. Ne znam da li sam sposobna za glumu. U sebi imam mnogo likova, mnogo žena, dve hiljade žena – samo imam potrebu da ih sretnem. Trebalo je da se rodim kao seljanka u okolini Rima, da rodim trinaestero dece i da me muž išamara čim otvorim usta da nešto kažem. Tako nešto bi bilo u skladu sa mojom prirodom. Tako sam trebala da uradim, a ja sam počela da glumim, postala sam Ana Manjani i zauvek ostala nesrećna”, priznala je u jednom intervjuu.
ROĐENA GLUMICA
Ana Manjani rođena je sedmog marta 1908. godine u Rimu, kao kćerka krojačice Marine Manjani i nepoznatog oca. Ubrzo nakon rođenja devojčice, majka je odselila, a Ana ostala sa bakom i pet majčinih sestara. Kratko je pohađala školu francuskih časnih sestara, a zatim se posvetila muzici, koju je obožavala kao i baka, te se posvetila klaviru. Posle bezuspešnog očekivanja majčinog povratka, kao 11-godišnjakinja je odlučila da je sama potraži. Odlazi u gradić Alesandriju i pokušava da se zbliži sa majkom, prezauzetom novom porodicom.
Ana odlazi nakon jedne godine, shvativši da nikada neće vratiti ljubav žene koja joj je postala potpuno strana. Vraća se u Rim kod bake i, odlučna da se posveti glumi, pohađa Školu Eleonora Duse, u okviru Akademije Santa Cecilia. Silvio D’Amiko, tada jedan od predavača, a kasnije poznati novinar i pozorišni kritičar, rekao je o Ani: “Došla mi je jedna devojka, crna, sitna, izražajnih očiju. Ne glumi, nego živi tekstove koje izgovara: već je glumica, u školi neće naučiti mnogo više od onoga što prirodno nosi u sebi.”
Godine 1955, kao već kompletna i slavna glumica, Ana je pozvana u Holivud gde ju je čekao tekst bliskog prijatelja, američkog pisca Tenesija Vilijamsa, napisan upravo za nju. Uprkos bolu koji je osećala što je morala da ostavi sina Luku, puna entuzijazma uputila se u avanturu koja joj je otvorila mogućnost da je upoznaju i s druge strane okeana. Tokom deset dana provedenih na brodu, upravo Vilijams joj je pomagao da na engleskom (koji nije uopšte poznavala) nauči svoju ulogu. Film je Tetovirana ruža, melodrama u kojoj je Ana italo-američka krojačica Serafina, a partner joj je Bert Lankester. Po prirodi skromna, Ana se nije ni pojavila na dodeli nagrada, smatrala je kako pored holivudskih zvezda nema šanse. Tek kada ju je neki novinar nazvao usred noći kako bi je pitao kako se oseća kao dobitnica Oskara, saznala je da je prva italijanska glumica koja je osvojila prestižnu nagradu Akademije.
BEZ ZASLUŽENE LJUBAVI
Godine 1928. počinje da glumi u teatru, najčešće u dramatičnim, a ponekad i u komičnim i melodramatičnim ulogama. Sa pozorišnom trupom odlazi na turneju po celoj Italiji, zatim u Argentinu, a baka umire ubrzo nakon Aninog odlaska. Zbog gubitka najvažnije osobe u životu koja joj je zamenila majku, Ana se oseća napuštenom i usamljenom, što snažno deluje na njen karakter.
Dobila je neočekivanu snagu i odlučnost da se suprotstavi životu koji joj je već uskratio mnogo zaslužene ljubavi. Početkom 1935. godine Ana se udala za pozorišnog reditelja Gofreda Alesandrinija, sa kojim je imala burnu ljubavnu vezu, punu ljubomornih scena i koja je kulminirala rastankom.
Nastavak na sledećoj strani!
