U 1993. godinu Selešova je snažno ušla. U januaru je treći put zaredom osvojila otvoreno prvenstvo Australije pobedivši Štefi Graf.
Monika Seleš je dugo skrivala kroz šta je sve prošla od tada, a u autobiografskoj knjizi, čiji vam odlomak donosimo, otkrila je neke neverovatne, potresne, ali i mnogim drugim ljudima - vrlo korisne detalje:
“Mogla sam da igram opet? Sjajno. Ali, možda nisam želela da igram opet. Kao 19-godišnjakinja sam se susrela sa zastražujućom pomisli na život bez tenisa. Šta ako ne budem mogla da se vratim?
Hrana je postala jedini način da utišam moje demone. Ušla bih u kuhinju, uzela tobru punu grickalica i činiju sladoleda, a onda - pravo na kauč, ispred TV-a. Još uvek mi nije jasno zašto sam spas tražila u hrani. Nikada pre mi ona nije toliko značila. Možda mi je bilo dosadno. Možda sam podsvesno reagovala na Parheov ljutit komentar da ‘žene ne treba da budu mršave kao koščica’. Ako budem nabacila koji kilogram više, bila bih zaštićena od toga da me opet povrede.
Možda sam se uplašila da povratak ne bude uspešan, pa sam zato klopom napravila garanciju da nikada to ne doživim. Možda nikada i ne saznam šta me je navelo na tu mračnu stazu. A mogla sam da prođem bez svega toga.
Ali, tog leta je tako počelo, i ta borba između mog uma i mog tela je potrajala deset godina.
Do sredine septembra ugojila sam se prvi put put 6,35 kilograma (“kamen” je stara engleska mera za težinu, Monika ju je koristila u autobiografiji namenjenoj za englesko govorno područje, a “kamen” je upravo - 6,35 kg, prim. prev.). Počela sam da radim strašne vežbe sa vrhunskim olimpijskim trenerom, ali time sam samo maltretiranje mog uma zamenila maltretiranjem mog tela. Kad god bi se serije treninga završile, jela bih neprestano dve nedelje. Tajno, ubacivala sam u sebe onoliko hrane koliko je to uopšte bilo moguće. Ponekad i noću, a u drugim situacijama, prosto, kada nikog nije bilo u blizini.
Testenine, burgeri, grickalice, noćni izlasci do restorana brze hrane. Uh... Deset nedelja treninga koji bi se mogao nazvati olimpijskim su nestale u trenu. A nije mi pomoglo to što sam tokom treniranja dobila neke šokantne vesti.
Čovek koji me je ubo nožem je bio na suđenju. Kazna? Dve godine, ali uslovno. Bila sam zabezeknuta.
A onda smo čuli da se kancer mog oca proširio i da je smrt vrlo blizu.
Nakon što sam provela dan s njim u bolnici, gde je bio na hemioterapiji, svratila sam u jedan supermarket i napunila torbu testeninama, grickalicama, slatkišima. Znala sam da time narušavam moje zdravlje, ali me nije bila briga.
Nastavak na sledećoj strani!
