Svaki podatak i preporuka koju iznese jedna od najcenjenijih lekarki srpske epidemiologije sluša se s posebnom pažnjom.
Rođena je 1975. godine u Sarajevu, a radi kao vanredna profesorka na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, i to na Katedri epidemiologije.
Ipak, široj javnosti dr Darija Kisić Tepavčević poznatija je kao zamenica direktora Instituta za javno zdravlje Srbije "Milan Jovanović Batut", a jedna je od najzapaženijih članova Kriznog štaba za suzbijanje bolesti Covid-19.
S obzirom na to da se javnost danima bavila njenom frizurom, da na društvenim mrežama bukvalno bukti rat između onih koji je napadaju i onih koji je brane, moglo bi se zaključiti da je doktorka Darija Kisić Tepavčević ’opasnija’ i od virusa.
- Toliko toga se sada preuveličava. Da li je čista kosa zaista takva retkost da bi o tome trebalo da pričamo danima? Stvarno mislim da su priče o nečijem izgledu predimenzionirane. Volela bih da kažem kako redovno idem u teretanu i vežbam, ali sam od onih žena koje svakog ponedeljka to planiraju. Ovog i još nekoliko sledećih, defnitivno, neću početi - izjavila je Darija Kisić Tepavčević za Indeks.rs.
Pored lepote koja brzo upada u oči, još jedna od tema vezanih za život ove naučnice bilo je i njeno odrastanje tokom rata u Bosni. Kako je navela, Dariji je to najteža životna uspomena.
- Iako sam rođena u Sarajevu, ja sam Hercegovka - sto odsto. Tata Bogdan potiče iz mesta Baljci, kraj Bileće. Roditelji su mu preminuli kad je bio mlad. Deda se zvao Milan. Majka Vesna rođena je u Sarajevu, ali njeni Pašići su iz Hercegovine - počela je svoju životnu priču darija koja ima i tri godine mlađeg brata Bojana, koji je završio Elektrotenhički fakultet i suprug je ministarke pravde Nele Kuburović.
- U drugom polugodištu drugog razreda gimnazije sam napustila rodni grad. Brat i ja otišli smo u Bileću, kod očevih, a on i majka su ostali u Sarajevu. Nismo ih videli dve godine. Često se danima nismo ni čuli - prisetila se teških dana Kisić Tepavčević.
- Posle ratnih godina došli smo u Beograd. Ovde smo se skućili, kao mnoge druge osobe izbegle iz bivših jugoslovenskih republika. Kad su nas jednom pitali zašto nismo otišli u inostranstvo, moj otac je rekao: Jedino se ovaj komad neba na svetu zove Srbija. A mi smo Srbi. Te njegove reči zauvek su se urezale u moje sećanje - emotivno je navela doktorka koja tvrdi da je imala srećno detinjstvo, iako je zbog svoje radoznalosti često pravila sitne nestašluke.
- Roditelji su me dobili dok su bili na fakultetu. Ne znam koje su tajne metode vaspitavanja primenjivali, pa smo brat i ja bili dobra deca. Da znam, primenila bih isto na svoju ćerku. Mislim da je suština u tome što nam nisu postavljali pravila, nisu nas muštrali ni kažnjavali, već su nam davali prividnu slobodu da možemo sve što hoćemo. S tim što smo i mi odlično znali gde su granice - rekla je Darija.
Nastavak na sledećoj strani...
