Pošto je bila najstarija u roditeljskoj kući Desanka je smatrala da pre udaje mora da izvede na put "decu" – mlađu braću i sestre.
Potomkinja srpskog kneza i vojskovođe Jovana Simića Bobovca i plemkinja srpske poezije, Desanka Maksimović pisala je baš onako kako je i osećala. Svim svojim srcem davala se pesmama koje su bile njena deca. Stihovima nas je učila da se nadamo i da volimo, onako hrabro i bajkovito kako je ona volela jednog Sergeja.
Pamtimo svi ono – "Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka da volim i želim oka tvoja dva. Jer sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da"… Tako je i Desanka čekala svoju sreću i to, rekli bismo po današnjim standardima, predugo.
Priča se da je valjevska gimnazijalka bila zaljubljena u Dragoljuba Obradovića. Međutim, velika Desanka Maksimović očigledno nije priznavala te dečije, školske simpatije. U intervjuima je govorila da je Rus sa kojim je provela ceo život bio njena prva ljubav.
Posle slavne valjevske gimnazije i studija književnosti i istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu, Desanka Maksimović dobija stipendiju francuske vlade i odlazi u Pariz 1923. godine. Bila je profesorka u Prvoj ženskoj gimnaziji, a prvu ljubav i svog supruga upoznala je kao već poznata pesnikinja.
Nastavak na sledećoj strani!
