Pod imenom Gordon Metju Samner rođen je u Njukaslu, najsevernijem engleskom gradu, 2. oktobra 1951. godine. Kao najstarije od četvoro dece Ernija Samnera i njegove supruge Odri, rastao je u tesnoj kući i mračnoj dikensovskoj atmosferi tipičnoj za siromašne krajeve. Potrošio je najmanje dve decenije pokušavajući da se oslobodi teških frustracija iz detinjstva i tinejdžerskog doba. Još kao dete uhvatio je majku u neverstvu, a za očevu naklonost morao je stalno da se bori. U sredini u kojoj svako gleda svoja posla, Sting je već sa jedanaest godina mrmljao protiv Pentagona. U Njukaslu, u kojem je čak petina stanovništva bila nepismena, nije vadio nos iz knjiga. Istini za volju, niko mu se nije podsmevao - bar ne u lice - pošto su mu krupne šake i oštar prodoran pogled davali opak izgled. Jedan njegov drug iz detinjstva kasnije je svedočio kako sa Stingom nije bilo zezanja.
Previše bistar za primitivnu okolinu od ranih dana bio je tihi usamljenik, distanciran od svih, osim od devojaka nesposobnih da odole njegovom već tada vrlo uočljivom magnetizmu. Izgubivši nevinost u petnaestoj godini, umeo je da zaludi i udate žene kojima je trebalo mnogo snage da ostanu u braku i ne pobegnu sa privlačnim tinejdžerom. Pored seksa u petnaestoj godini otkrio je i džez.
- Dugo nisam voleo rokenrol - izjavljivao je. - Između petnaeste i dvadeset pete uopšte ga nisam slušao.
Sting se ipak nije proslavio kao džez muzičar već kao vođa grupe Polis koja je kombinovala rege ritmove i pank energiju. Počeci benda bili su ponekad tako obeshrabrujući da je on, pijan i depresivan, u jednom njujorškom fanzinu objavio ovakav oglas: Pesnik star dvadeset sedam godina, oženjen, sanjar, pevač, kompozitor, želeo bi, ako je moguće, da preživi i nastavi da radi. Međutim, uz hitove Roxanne, Message in a Bottle, Every Breath You Take i druge, Polis su postali planetarni superstarovi, a u štampi su se pojavljivali podaci da Sting ima više od sto bankovnih računa i čitavu mrežu kompanija. Vrtoglave brojke nisu za ovaj bend ništa novo: po nekim podacima, Sting (vokal, bas), Endi Samers (gitara) i Stjuart Kouplend (bubnjevi) prodali su više albuma nego Bitlsi. Krajem sedamdesetih i u prvoj polovini osamdesetih, Polis su u Engleskoj bili toliko popularni da su ih na koncerte dovozili oklopnim kolima. U Americi su ih takođe obožavali, a njihova lica bila su poznata i na mestima gde rok grupe retko zalaze - svirali su u Egiptu i na Tajlandu.
Uprkos kolosalnom uspehu, bend se raspao sredinom osamdesetih pošto su neslaganja, naročito između Stinga i Kouplenda, postala nepodnošljiva. Još pre nego što su se Polis razišli, Sting je otpočeo solo karijeru koja se takođe pretvorila u trijumf. On je, kako piše u jednoj knjizi, postao kosmički slavan i isto tako bogat. Danas ga proglašavaju Cezarom pop muzike i smatraju zvezdom koja stoji rame uz rame sa Dejvidom Bouvijem ili Eltonom Džonom. Trebalo je, ipak, da prođe dosta godina da bi njegov život počeo da liči na bajku. Pre nego što je stigao do te tačke, morao je da iskusi siromaštvo, bol, traume i velike napore.
Osim kao muzičar i poslovan čovek, Sting se dokazao i kao glumac. Poznato je da rok zvezde vole da se okušaju na filmu, ali i da su ti pokušaji mahom neuspešni. On je izuzetak: pored toga što je snimio više filmova nego neki profesionalni glumci, uspeo je da se dopadne i publici i kritici, čak i u projektima koji nisu prošli slavno. Najpoznatija ostvarenja u kojima je glumio jesu Quadrophenia, Dune, The Bride (sa Dženifer Bils), Plenty (sa Meril Strip i Džonom Gilgudom), Julia and Julia (sa Ketlin Tarner), Stormy Monday (sa Melani Grifit) i Lock, Stock and Two Smoking Barrels.
Novac i slava nisu mu, međutim, doneli sreću. Bar ne odmah. Ludački tempo kojim su Polis radili uništio je njegov brak sa Frensis Tomelti, ženom koja ga je uvela u svet umetnosti. Još pre toga, stradalo je njegovo zdravlje: oboleo je od kliničke depresije i paranoje, stigavši do ivice nervnog sloma. Pakleni krug završavao se njegovom hipohondrijom i ubeđenjem da je bolestan od raka. Nezajažljivo ambiciozan i egocentričan, prema okolini se ponašao grubo i hladno. Privatan sastanak sa njim, primećeno je jednom, liči na susret sa lepim škorpionom u zaključanim kolima. Izolovan, na rubu potpunog očaja, istovremeno se čudio pred činjenicom da je svetski superstar:
- Zar ja? - govorio je. - Pa, ja sam osoba koja dolazi iz najgoreg dela jednog od najgorih gradova u Engleskoj.
Sting je postao rob sopstvenog uspeha. Panično tražeći izlaz, ostavio je ženu i dvoje dece. Počeo je da se zabavlja sa Trudi Stajler koja će mu postati druga supruga i majka još četvoro njegove dece. Praveći dom, Sting i Trudi su, za početak, u Londonu potrošili pola miliona funti na kuću iz sedamnaestog veka, a na Menhetnu su kupili stan vredan dva miliona dolara, postavši susedi Lučana Pavarotija, Plasida Dominga i Frenka Sinatre.
Sting nije želeo da bude samo rokenrol aristokrata. Otvorivši solo karijeru albumom The Dream of the Blue Turtles, uspeo je da spretno, sa puno stila, pomeša džez, pop i rok. Okupivši neke od najboljih muzičara na svetu, pokazao se kao čovek sposoban da im bude vođa. Njegovo liderstvo delovalo je impresivno, a njegov šarm bio je nesumnjiv, kaže Kristofer Sendford, autor knjige Sting: Demolition Man. Sa socijalnim i političkim komentarima, praćenim egzotičnom muzikom, album je učvrstio njegovu reputaciju jednog od najpametnijih ljudi u rokenrolu. Osim toga, uz šezdeset četiri nedelje provedene na britanskoj top-listi, The Dream of the Blue Turtles bio je i komercijalni trijumf.
Uz naredni album, Nothing Like the Sun, njegova popularnost dostigla je skoro neverovatne razmere. Sa dugom plavom kosom, opasnim pogledom i idealno nabildovanim telom bio je seks simbol i pin-ap figura za kojom lude devojke i žene. S druge strane, njegov društveni angažman - pre svega saradnja sa organizacijom Amnesty International i borba za očuvanje brazilskih šuma - načinio ga je važnom osobom koja razgovara sa predsednicima država ili papom. Privatno, postao je brižan, porodičan čovek i lojalan prijatelj. Život mu je delovao sređeno, a on se, prema rečima jednog svedoka, ponašao kao najljubaznija osoba na svetu.
Međutim, ispod te izglancane površine, Sting se i dalje davio od tuge i strahova. U kratkom periodu, roditelji su mu umrli od raka. To je oživelo njegovu hipohondriju i ubilo njegovu kreativnost. Bio je na krovu sveta, zarađivao deset miliona dolara godišnje, ali više nije bio u stanju da napiše nijedan stih.
- Sve sam probao - govorio je kasnije. - Duge vožnje, duga kupanja, duge šetnje, mnogo pića, ali ništa nije pomagalo.
Trogodišnju kreativnu paralizu prevazišao je tek kad je rešio da se suoči sa smrću i uspomenama iz detinjstva. Učinio je to na albumu Soul Cages, objavljenom u sam osvit devedesetih. Slušajući gotove pesme sam u studiju, Sting je plakao. Kada je album izašao, razloga za suze bilo je još više: kritičari su ga iseckali na komade, proglasivši ga muzikom za liftove i supermarkete. Sting je, međutim, najčešće plakao na putu do banke, pošto su njegovi naredni albumi, kao što su Ten Summoner’s Tales, Mercury Falling ili Sacred Love, na top-listama boravili po šezdesetak nedelja, omogućavajući mu da upotpunjava kolekciju kuća od kojih neke imaju po četrnaest spavaćih soba i osam kupatila.
Krajem devedesetih njegovo bogatstvo bilo je procenjivano na šezdeset miliona funti. U to vreme nalazio se na listi petsto najbogatijih Britanaca. Ali, kako stvari stoje, njegova deca neće od toga imati mnogo vajde. Neko bi mogao pomisliti da se Sting šali kad kaže: Ja sam zaradio svoj novac, a moja deca će morati da zarade svoj. Neću im ništa ostaviti. Tako će nešto naučiti o životu. Nikakve šale, međutim, nema u činjenici da njegov sin Džo - koji sa sopstvenim bendom ponekad svira pre oca - mora da putuje vozom i da moli promotere da mu nađu hotel blizu železničke stanice. Uz laskavu titulu Cezara pop muzike, Sting bi mogao biti i Baja Patak svetskog roka.
Pokušavajući da, kako je izjavljivao, dostojanstveno ostari, postao je jedan od najomiljenijih porodičnih zabavljača, istaknuti pripadnik snobovskih krugova, ali i živi spomenik pop muzike, intelektualac slobodan da govori, piše i radi sve što poželi.
Ne tako davno, rekao je:
- Želim samo da ostanem zdrav, normalan i, ako je moguće, srećan.
Očigledno, da bi bio srećan, i da bi pronašao novi izazov, morao je da potraži pomoć prijatelja iz grupe Polis. Pozvao ih je i predložio da posle pauze od skoro dvadeset pet godina krenu na turneju. Ideja je prihvaćena uprkos tome što niko nije očekivao da bi koncerti mogli naići na euforičan prijem i da bi zarada mogla biti astronomska, a desile su se obe stvari.
Zbog velikog interesovanja, Sting je ponovo na Simphonicity turneji i izvodi svoje najveće hitove, obogaćene simfonijskim aranžmanom u pratnji simfonijskog orkestra i benda. Nakon rasprodatih nastupa širom Amerike, Evrope i Australije, Symphonicity će biti deo brojnih festivala u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji a nastupiće i u Beogradskoj areni 8. juna. A posle turneje? Šta god da se dogodi i koji god put da odabere, Sting će, izgleda, biti osuđen na uspeh. Kristofer Sendford, a i mi sa njim, tačno zaključuje: Od svih lepih lica koja su se pojavila osamdesetih, samo je Sting ostao u sedlu. Razlog je jednostavan: izuzetnost. Bio je najbolji u onome što je radio.
Ivan Ivačković
Tekst je izašao u 143. broju magazina Story, 17. juna 2008. godine.
