Svi ga vole!
Glumac Aleksandar Berček retko daje intervjue, ali je progovorio o svom teškom detinjstvu, roditeljima, kolegama i pozorištu.
"Mene su kad sam bio mali roditelji samo trebali da nahrane i obuku. Posle sam shvatio da sve moram sam. Kada sam došao 1969. u Beograd sam se osamostalio. To je bilo neko sretno vreme pa su bile stipendije. Ja sam imao tri", pričao je Berček.
Ispričao je kako je tada imao više para on kao student nego njegov otac penziju.
"Ja sam posle druge godine, doduše radio sam i jedan film, kupio polovnog fiću. Doteram ga kući a moj otac koga su zvali Lala milicajac kaže:
"Čime si ovo došao?"
"Autom".
"Čiji je ovo auto?"
"Moj".
"A ne može to tako."
Nastavak na sledećoj strani!
I sede na bicikl i ode u miliciju da me prijavi. Dođu dva policajca koje znam naši prijatelji. Ali sve je bilo službeno - Druže saobraćajnu pokaži.
Kažu mom ocu:
"Lalo, njegov je lepo piše ovde.
"Eto, a ja ni bicikl nisam uspeo da kupim a on student, ne znam ni šta studira".
Tada je počeo sam da zarađuje, a pre toga je, zbog siromaštva bio neuhranjeni dečak koji ni u školu nije mogao da se upiše. Iako je kasnije uspevao da se snađe i zaradi novac u mladosti mu nije bilo lako. Zbog siromaštva je bio neuhranjen, a zbog neuhranjenosti nije mogao da se upiše u vojnu šoklu.
"Pošto smo bili teška sirotinja, a sirotinja ide u vojne škole ja se prijavim tamo. Dva puta sam se prijavljivao i dva puta me odbiju zbog neuhranjenosti. Doduše tamo su na tim pregledima bili pedagozi i psiholozi možda su procenili koliko bih bio poslušan pa me nisu primili. Elem, takmičio sam se u recitovanju u Žablju. Govorio sam Jesenjina i tu me publika iznela na rukama. Posle sam bio u Plani i tu uzmem treće mesto", priča Berček.
NE PROPUSTITE
