Tek pet godina od nemilog događaja prevačica je rešila da progovori o svemu
Odosmo i mi, tatu su nosili, specijalne jedinice. Momci požrtvovani, hrabri i stručni. Ukazaše nam pomoć sa osmehom na licu. Sumnjam da se nisu bojali, ali nam to nisu pokazali, jer šta bi tek onda mi. Ostalo je sve, nenamešten krevet, sveće dogorele, pokvarena hrana, uspomene. Ne znam šta mi je sa najboljim prijateljem, ne znam da li je živ. Živi pokraj Save. Neznanje ubija.
Primiše nas moji kumovi, otvoriše nam vrata doma i dadoše zagrljaj i podršku.
Na samo 30 kilometara od Obrenovca, u našem lepom Beogradu život teče, ljudi šetaju, idu na posao, deca se igraju, bašte kafića pune radosti i smeha. Na samo 30 kilometara.
Prošlo je, sve je prošlo, ja ne želim da se sećam, ali želim da oni koji treba ne zaborave, da ne dozvole opet istu bol. Kažu: "Pa, dobro, ništa strašno, ti si na četvrtom spratu". Jeste strašno, ne može meni biti dobro sve dok je mom najbližem loše. Ne daj Bože više nikad nikom - završila je Slađa potresnu priču.
NE PROPUSTITE
