Greta Garbo (Greta Lovisa Gustafson) bila je američka filmska glumica švedskog porekla tokom 1920-ih i 1930-ih. Rođena je 18. septembra 1905. godine u Stokholmu, a umrla 15. aprila 1990. godine u Njujorku.
Garbo je četiri puta nominovana za Oskara. Godine 1999. Američki filmski institut uvrstio je Garbo među pet najvećih zvezda klasične holivudske kinematograje, zajedno sa Ketrin Hepburn, Beti Dejvis, Odri Hepburn i Ingrid Bergman.
Garbo je svoju karijeru započela sporednom ulogom u švedskom filmu „The Saga of Gosta Berling“ iz 1924. godine. U Holivud je došla 1925. godine. Odmah je izazvala pažnju javnosti s prvim bezvučnim filmom, „Bujica“, koji je izašao 1926. godine; godinu dana kasnije, postala je međunarodna zvezda.
Detinjstvo
Njeni roditelji su se upoznali u Stokholmu. Otac Karlo Alfred Gustafson radio je na raznim poslovima – uličnom čišćenju, trgovini, fabrikama i mesarama. Oženio se njenom majkom Anom Lovis, koja je došla iz manjeg mesta kako bi pronašla posao. Ona je radila u fabrici za proizvodnju džemova.
Gustafsoni su bili prilično siromašni. Živeli u malom stanu, bez tople vode, na Blekingegatanu br. 32. Imali su troje dece (Greta, njena sestra i brat). Kada se Garbo prisećala svog djetinjstva govorila je:
„Duge zimske noći bile su večno sive. Otac bi sedeo u ćošku i čitao novine. U drugom ćošku, majka bi uzdišući krpila staru odeću. Mi, deca, šaputali bismo ili samo sedeli u tišini. Svi smo bili jako anksiozni, kao da se neka opasnost osećala u vazduhu. Takve večeri se osetljivoj devojci zauvek urežu u sećanje. Svi stanovi u kraju gde smo živeli, ličili su jedan na drugi-njihova ružnoća uklapala se u sve što je i nas okruživalo“.
Garbo je bio sramežljiva sanjarka kao dete. Mrzela je školu i volela da se igra sama. Ipak, ona je bila maštovito dete, po prirodni vođa. Postala je zainteresovana za pozorište u ranoj mladosti. Upućivala je svoje prijatelje kako da se igraju pozorišta i glume, zamišljala svoje nastupe i sanjala da će postati glumica. Kasnije je glumila u amaterskom pozorištu sa svojim prijateljima.
Kada je imala 13 godina, Garbo je završila osnovnu školu, i, tipično za švedsku radničku klasu u to doba, nije pohađala srednju školu. Kasnije je priznala da je zbog svega toga dobila kompleks inferiornosti.
Zime 1919. godine španski grip se proširio u Stokholmu, a njen otac, za kojeg je bila jako vezana, se razboleo. Počeo je zbog bolesti da izostaje sa posla, a za kratko vreme više nije ni radio. Garbo je ostala kod kuće i brinula se za njega. Odvodila ga je u bolnicu za nedeljne terapije. Umro je 1920. godine, kada je ona imala 14 godina.
Karijera
Garbo se najpre zaposlila u berbernici, a onda je, na savet svojih prijatelja, zatražila i prihvatila posao u robnoj kući „PUB“, gde je radila u sektoru za proizvodnju.
Reklamirala je šešire za kataloge trgovina, neke je i dizajnirala, što je dovelo do bolje plaćenog posla kao modela. Krajem 1920. godine, režiser reklama za trgovinu, počeo je da uključuje Garbo u uloge za reklamiranje ženske odeće. Njena prva komercijalna premijera bila je 12. decembra 1920. godine, a sledeće godine bila je angažovana u mnogim drugim reklamama.
Tada je započela njena filmska karijera. Godine 1922. Garbo je dobila ulogu statiste u kratkoj komediji „Lutalica Piter“. Na Kraljevskoj školi dramskih umetnosti u Stokholmu iste 1922. upisala je glumu.
Garbo je dobila ulogu u švedskom filmu „Saga o Gesti Berlingu“, 1924. godine. Godine 1925. dobila je prvu glavnu ulogu u filmu nemačkog režisera „Ulica bez radosti“.
Onda odlazi u Ameriku. Tamo je pomoću filmskog direktora Morika Stilera dobila angažman u kući Metro Goldvin-Mejer. Direktor MGM-a, Luj Mejer, bio zadivljen njenom pojavom i tako započinje njena uspešna karijera u Holivudu.
Holivud
Greta Garbo je u Holivud stigla u julu 1925. godine. Dobila je prvu holivudsku ulogu Leonore u filmu „Bujica“, sa glumcem Rikardom Kortez. Greta je dobila velike pohvale za svoju glumu u ovom filmu, a i sam film je postigao priličan uspeh.
Sledeća uloga Grete Garbo bila je u drami „Zavodnica“, režisera Irvina Talberga. Iako nije bila zadovoljna scenariom, gde je igrala ulogu žene sumnjivog morala, ipak je pristala na ovu ulogu. Kasnije je priznala da ne voli da se priseća ovog filma i njegovog snimanja. U toku snimanja filma javili su joj da je njena sestra umrla. Nisu je pustili da ode na sestrinu sahranu, jer su se uplašili za ishod projekta. I za ovaj film, Greta je dobila pohvalne kritike.
Plenila je pažnju okoline. Snimila je još ukupno osam nemih filmova i postala poznata širom sveta. Producenti su se plašili da joj daju ulogu u zvučnom filmu, zbog njenog švedskog naglaska.
Prva zvučna uloga bila je uloga prostitutke u filmu „Ana Kristi“. Ovaj film su izreklamirali pod sloganom Garbo govori!. Uloga Ane Kristi, iz istoimenog filma, joj je donela prvu nominaciju za Oskara (za najbolju glavnu glumicu). Film je u 1930. godini bio komercijalno najuspešniji, do te mere da je snimljena i nemačka verzija, opet sa Garbo u glavnoj ulozi.
Sledeći film u kome je glumila bio je „Romansa“. Ovo je još jedan film u nizu koji je Greti Garbo doneo nominaciju za Oskara.
Njen uticaj u Holivudu je porastao. Godine 1931. dobila je ulogu popularne špijunke u filmu „Mata Hari“. Rusku balerinu igrala je u filmu „Grand hotel“ 1932. godine. Oba filma su postala blokbasteri, koji su ostvarili ogromnu zaradu. Greta Garbo je tada bila na vrhuncu popularnosti, a producenti su interesovanje za filmove koje snima i njen privatan život nazvali garbomanijom.
Godine 1932. istekao joj je ugovor sa MGM, ali ga je obnovila uz ultimatum da ima slobodu oko biranja filmova i svojih kolega.
Godine 1933. Greta je snimala film „Kraljica Kristina“ - biografsku dramu o Kristini od Švedske. Garbo je insistirala da joj partner u filmu bude Džon Gilbert i uspela u tome. U pripremi je bio film „Ana Karenjina“, u kome je Greta bila glavna protagonistkinja.
Godine 1936. imala je ulogu glavne junakinje u filmu „Dama sa kamelijama“. Za ovu ulogu, treći put je bila nominovana za Oskara.
Sledeće godine igrala je u filmu „Marija Velevska“. Iako se ovaj film finansijski nije isplatio, a i kritike nisu bile pozitivne, ime Grete Garbo izašlo je na objavljenoj listi pet najtraženijih glumica.
Godine 1939. glumila je u prvoj komediji svoje karijere i za nju nominovana četvrti put za Oskara. Film se zvao „Ninočka“. Mnogima je bilo nepojmljivo da Greta glumi u komediji. Ovaj film je reklamiran pod sloganom Garbo se smeje!, kao aluzija na slogan kojim se reklamirao film „Ana Kristi“, Garbo govori!.
Zadnji film koji je snimila bila je isto komedija „Žena sa dva lica“, režisera Džordža Kjukora. Film je bio finansijski isplativ, ali mu kritike nisu bile naklonjene. Ovo je Greta Garbo shvatila kao lični neuspeh, pa je donela odluku o povlačenju iz filmske industrije.
Snimila je 27 dugometražnih filmova, u karijeri koja je trajala 20 godina. Radila je neumorno, bez predaha, snimajući filmove jedan za drugim. Godine 1955. dobila je počasnog Oskara za životno delo.
Ostalo je zapamćeno da je dala jedan od najkraćih intervjua ikad. Novinar je započeo svoje pitanje: Znate, pitam se…“, a Greta Garbo ga brzo prekinula rečima: „A zašto se pitate?“, nakon toga, okrenula se i otišla.
U dva navrata pokušala je da se vrati svojoj profesiji. Prvi put 1948. godine, kada je sklopila ugovor od 200.000 dolara za glavnu ulogu u lmu „Vojvotkinja od Lanžea“, po romanu Onore de Balzaka. Projekat je propao zbog nedostatka finansijskih sredstava. Osamdesetih godina prošlog veka pronađeni su probni snimci za ovaj film i iskorišćeni su 2005. godine, za snimanje dokumentarnog filma „Garbo“.
Drugi pokušaj povratka desio se 1969. godine na insistiranje italijanskog režisera Lukina Viskontija. Tada je pristala da odigra glavnu ulogu u filmu „U potrazi za izgubljenim vremenom“, po istoimenom delu Marsela Prusta. Pored Grete Garbo, angažovao je još dve filmske zvezde, Alena Delona i Lorensa Olivijea. Film takođe nikada nije završen, zbog nedostatka finansijskih sredstava.
Ljubavni život
Greta Garbo nikad se nije udavala i nije imala decu. Bila je u mnogim ljubavnim vezama sa muškarcima, ali je takođe ostvarila i brojne sentimentalne veze sa ženama.
U ljubavnoj homoseksualnoj vezi bila je sa glumicom Monom Martens. Dok je prvi muškarac u kog se zaljubila bio glumac Džon Gilbert. Upoznali su se na snimanju filma. Bio je Gretin partner u nekoliko filmova. Bila je to velika ljubav, čak su trebali da se venčaju. Greta je odustala od venčanja, što je kasnije obrazložila rečima: „Plašila sam se da će mi on komandovati i naređivati šta da radim. Oduvek sam želela da ja budem ta koja se pita“.
Novine su pisale o Gretinim vezama sa glumicama Lilijan Tašman i Fi D’Orsej, i o njenom odnosu sa književnicom, španskom vojvotkinjom, Mercedes de Akostom.
U svojim memoarima, de Akosta je napisala da su Greta i ona zajedno išle na odmor na Srebrno jezero u planinama Sijera Navade. Ova veza trajala je trideset godina. Kada je Akosta objavila memoare 1961. godine, u kojima je javnosti iznela detalje njihovog odnosa, Greta je prekinula kontakt sa njom.
Greta je bila i u kraćim ljubavnim avanturama sa dirigentom Leopoldom Stokovskim, te sa ruskom modnom kreatorkom Valentinom i njenim suprugom, Džordžom Šlijem.
U javnosti se govorilo da je poslednju dugogodišnju ljubavnu vezu Greta Garbo imala sa fotografom Sesilom Bitonom. Biton je, isto kao Garbo, imao intimne odnose sa oba pola. On je takođe imao nameru da oženi Gretu, ali morao je da odustane od te ideje. Greta nikada nije potvrdila da je između njih ikad bilo išta više od prijateljstva.
Mnogi su posle glumičine smrti počeli da obelodanjuju svoje nekadašnje ljubavne veze sa njom. To su na primer bili: Ža Ža Gabor, Džoni Vajsmiler , Mimi Polak.
Kraj života i smrt
Često se za Gretu Garbo mislilo da živi u apsolutnoj samoći. Međutim, to nije bilo tako. Imala je dosta prijatelja, volela je putovanja, pa je često putovala sa prijateljima po Evropi. Nije volela da daje intervjue, pa je tako stvorila tajanstveni imidž. Na hiljade pisama nedeljno je stizalo na njenu adresu iz svih delova sveta, a ni na jedno nije odgovorila. Bila je izrazito anksiozna, a uz to i melanholična.
Volela je umetnička dela. U svom stanu imala je slike Ogista Renoara i Pjera Bonara. Kada je 1951. godine dobila državljanstvo SAD-a, kupila je veliki stan na Menhetnu. Trideset godina posle, izlečila je rak dojke, od koga je dugo bolovala.
Umrla je od srčanih problema i upale pluća u 84. godini. Greta Garbo je sahranjena u rodnoj Švedskoj. Bogatstvo koje je stekla, a koje se procenjuje na 32.000.000 dolara, pripalo je po testamentu njenoj bratanici.
NE PROPUSTITE
