Glumac Rade Marjanović rođen je 13. juna 1950. godine u Kraljevu. Iako su mu roditelji živeli u Kragujevcu, njegova majka Manasija iznenada se porodila u svom rodnom gradu dok je bila u poseti kod familije. Šarmantni umetnik i danas govori da je Kragujevčanin i s ponosom ističe kako je neke od najlepših trenutaka svog odrastanja proveo u Šumadiji. Bravuroznu karijeru gradio je polako i studiozno, prvo u pozorištu, a kasnije i na televiziji. Srećno detinjstvo proveo je u Kragujevcu, a dolaskom u Beogradu ostvario se u serijama Dimitrije Tucović, Zabranjena ljubav, Stižu dolari, Metla bez drške, Bela lađa , ali i u pozorišnim predstavama Neki to vole vruće, Ljubavno pismo, Cigani lete u nebo, Poljubi me Kejt... Svog najranijeg detinjstva seća se s osmehom na licu, srećan i zadovoljan što je uspeo da ostvari većinu svojih životnih snova.
- Rođen sam u Kraljevu, ali ipak sam Kragujevčanin jer sam tu proveo celo detinjstvo i mladost. To je moj grad i uvek kažem da sam Kragujevčanin, mada već godinama živim u Beogradu. Iz mladosti i detinjstva crpe se energija za ceo život, pa i za umetnost kojom se bavim – priča Marjanović koji je već tri decenije aktivni član Pozorišta na Terazijama u kojem punim srcem uživa radeći na daskama koje život znače.
- Kao i svaka mladost i moja je bila burna. Na moju sreću, Bog je hteo da živim u bezbrižnoj adolescenciji, za razliku od mnogih generacija koje su prošle kroz neka ružna vremena. Ja sam ipak imao mogućnost da se bavim sobom i svojim prijateljima. Pamtim divna druženja i porodicu koja mi je omogućila bezbrižno detinjstvo. Kragujevac je bio industrijski grad u kojem se izdvajala čuvena fabrika Zastava. U njemu se živelo punim plućima i ništa nije odavalo utisak provincije. Imao sam mogućnosti da se iskažem u glumi i muzici. Kao vaspitan dečak nikada nisam prelazio granicu pristojnosti iako sam dobrim delom rastao i na ulici. Jednostavno, mogao sam da osetim draž života, što je odredilo moju ličnost i to da kroz život koračam otvorenih očiju. Moja mladost bila je u znaku Doma omladine, institucije u kojoj sam mogao da doživim i ostvarim sve svoje interesne sfere. Bili smo momci koji su voleli muziku i cela moja ekipa bavila se notama. U Domu omladine rano smo počeli da se bavimo pozorištem zahvaljujući direktoru Mirku Đokoviću koji je u velikoj meri uspevao da omladinu povuče sa ulice. Prvi smo počeli da dela Ežena Joneska i Semjuela Beketa pretvaramo u predstave koje na svojim repertoarima nisu imala ni profesionalna pozorišta – opisuje glumac kojem su roditeljska ljubav i blagostanje u savršenoj porodici pomogli oko formiranja brojnih životnih stavova. Naučio je da ceni iskrene prijatelje koji su mu pored porodice bili najznačajniji oslonac u životu.
- Moj otac Mile Marjanović bio je muzičar i svirao je harmoniku. Imao je svoj orkestar sa sedam, osam članova. Svirali su od džeza do ozbiljne, pa i one fine gradske narodne muzike. Otac je bio kapalik i veoma sam ponosan na njega. Vreme sam uglavnom provodio sa majkom Manasijom putujući po mestima u kojima je tata nastupao. Putovali smo po gradovima i menjali hotele, a sećam se da sam kao sasvim mali dečak, umesto u zabavištu, vreme provodio u krilu pevačice – s osmehom naglašava umetnik.
Nakon uspešnog školovanja u Kragujevačkoj gimnaziji i divnog druženja sa svojom generacijom, Rade se uputio u Beograd gde je upisao Pozorišnu akademiju.
- Imao sam sreće da studiram sa malom grupom ljudi. Nas desetoro na klasi Minje Delića i još petnaest divnih profesora, što smatram velikom privilegijom jer smo faktički bili kao porodica. Po ceo dan bili smo na akademiji, gde smo radili, učili i družili se. Taj pravi pristup školovanju olakšao mi je odlazak od kuće. Na klasi je bilo više studenata koji su došli iz provincije. Bili smo okrenuti jedni drugima, družili smo se i živeli zajedno u iznajmljenim stanovima – iskren je Rade koji se sa setom priseća i prvih ljubavi u rodnom gradu, u početku platonskih, ali i onih pravih u prestonici.
- Iz Kragujevca sam otišao i ostavio prvu ljubav. Ali, svaka je prva (smeh). Međutim, daljina je učinila svoje, a i u Beogradu su počele da mi se dešavaju prve ljubavi. Bile su lepe, mladalačke i vesele. Na klasi smo se platonski zaljubljivali, a veze koje su se dešavalo sa strane bile su burne i praćene velikom ljubomorom. Mi sa klase putovali smo uvek zajedno, letovali i zimovali. Voleli smo da letujemo u Rovinju, gde smo iznajmljivali kuće na celo leto, a s obzirom na to da je Pulski festival bio blizu, redovno smo ga posećivali – priča Rade.
Nakon završene akademije počeo je da igra u brojnim pozorištima. Počeo je u Ateljeu 212, kasnije je bio član Narodnog pozorišta, Pozorišta na Krstu i na kraju se odlučio za Pozorište na Terazijama. Oduvek je govorio da u pozorištima najviše voli ljude, ali da nikada nije bežao od televizijskih serija koje su ga proslavile kod šire publike.
- Svoj profesionalni put odabrao sam upravo zbog pozorišta. Ono je deo mog života, a čovek kada se školuje za glumca, radi to da bi igrao u teatru. U našoj profesiji morate da postanete poznati kako biste lakše doveli publiku u pozorište. Često sam putovao po Srbiji, a posebno mi je drago zbog toga što sam u somborskom pozorištu radio sa Ljubomirom-Mucijem Draškićem. Tamo smo igrali kultnu predstavu Pozabavi se Amelijom koja je igrana stotinak puta. Družio sam se sa bardom našeg slikarstva Milanom Konjevićem s kojim sam noći provodio u druženjima – priča Marjanović.
Kada je tokom devedesetih godina shvatio da je u toku jednog meseca odigrao čak trideset dve predstave, odlučio je da se bavi i drugim biznisom. Otvorio je pekare u Kragujevcu, a paralelno sa karijerom u pozorištu učestvovao je u televizijskim šou-programima i domaćim serijama koje se često repriziraju. Kada mu je bilo svega dvadeset pet godina, sasvim slučajno upoznao je svoju suprugu Božanu u kojoj je odmah prepoznao ženu svog života.
- Uskoro ćemo proslaviti trideset pet godina braka. Bez osobe kao što je Božana mnoge stvari ne bih mogao da prebrodim. Od nje sam uvek dobijao veliku količinu pozitivne energije i siguran sam da većinu svojih poslovnih uspeha njoj dugujem. Uvek je imala strpljenja za mene. Božana je pedagog i zbog svoje profesije ima potpuno drugačiji život od mog. Morala je da ustaje rano, a odlazila je na spavanje sa mnom kasno. Mnogo štošta je u životu žrtvovala zbog mene, moje profesije, putovanja na koja sam odlazio i uvek sam se trudio da joj uzvratim na pravi način. Ako čovek nema zajedničke sprege sa partnerom, nema ni srećnog života. Srećan sam što mi se ona desila u životu – priča Rade koji sa svojom suprugom, nažalost, nije uspeo da se ostvari u ulozi roditelja
– Nismo imali dece. Jednostavno, takav je život – kaže glumac koji ne zna recept za srećnu ljubav, ali je siguran da oba partnera moraju da budu u potpunosti ostvarena.
- Opstanak zajednice može da se dogodi samo između dve osobe koje se pronađu i svaka na svoj način može da proživi život. Ako neko od supružnika ne ume da se bavi sobom, neće mu pomoći ni bračni drug – priča umetnik koji važi za čoveka vedrog duha uvek spremnog za prijatno druženje uz muziku i drage prijatelje.
- Boem je čovek slobodnog duha koji ima bogat unutrašnji i emotivni život. Boemstvo nije pijanstvo. Kada čovek ume da se raduje i živi, ali i pobedi zlo koje je oko njega, onda je on boem. Moto celog mog života našao sam u stihu meni dragog prijatelja Galeta Jankovića: Mislim da sam uspeo da pomirim u sebi rokersko srce i tamburašku dušu. Najsrećniji sam kada nemam probleme. Pokušavam da ih sve rešim, od onih egzistencijalnih do komunikacijskih. Volim da se prepustim trenutku. Redovno odlazim na Savu gde sa svojim prijateljima provodim lepe trenutke u druženju. Radujem se dobroj knjizi i uživam u svemu što život može da mi pruži. Umem da živim i da budem zadovoljan. Meni je potrebno malo da bih bio presrećan – kaže Marjanović koji je pre osam godina odlučio da napravi kabare Dobra stara vremena i nedavno su obeležili dvestoto izvođenje u Domu sindikata. Sa svojim prijateljima i saradnicima kroz kvalitetan scenario i muzičke hitove iz sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih godina uspeo je da prenese pozitivnu energiju na publiku. Presedan u radu njegovog kabarea jeste i učešće legendarne Lole Novaković koja se pre petnaest godina povukla s javne scene.
- Lola uvek kaže: Ja ću samo sa Radetom da radim. Gradim prijateljstva poštovanjem i dobrim odnosom prema ljudima. Smatram da je to način življenja i siromašan je čovek koji nema mnogo prijatelja. Kroz kabare prošli su moji brojni prijatelji i kolege: Tanja Bošković, Danica Maksimović, Ljiljana Stepanović, Snežana Savić, Zlata Numanagić... Ne stavljam prijateljstvo van profesije, već uspevam da ih uklopim – zaključuje Rade.
Ksenija Konić
