Iako je odrasla u porodici u kojoj se sve vrtelo oko mode, unuka Marija Prade nije imala nikakve afinitete da uđe u dizajnerske vode. Već tokom školovanja pravila je čudne poslovne odluke, što joj se tek kasnije "isplatilo", kroz specifičan dizajnerski izraz.
Pitanje koje je nezaobilazno za bilo kakvu manju ili veću diskusiju o modi sigurno je:
Zašto bi to iko nosio?"
Kao da je ljudima i dalje neshvatljivo da je moda ćerka umetnosti i kao što nije svako umetničko delo stvoreno za zid u dnevnoj sobi, tako ni svaki odevni komad nije nužno za ormar. Dišanova pisoar-fontana zasigurno je jedno od umetničkih dela koje je izazvalo najburnije reakcije u istoriji stvaranja, no ipak malo je verovatno da bi ga iko poželeo u svojoj kući. Isti slučaj je i sa modnim kreacijama, naročito Pradinim.
NE PROPUSTITE
Činjenica je da, iako možda nije svaki Pradin odevni komad nosiv, ispunjava funkciju mode, a to su inovacija i pomeranje granica. Prada se poigrava sa hitovima sezone i stavlja ih u krajnje neočekivan koncept, ali na tako perfidan i promišljen način da moda postaje univerzalna poruka koju svako razume. Moda više nije samo stvar prefinjenog ukusa.
Naposletku, da ljudi nisu toliko opčinjeni modnom institucijom koju je Prada izgradila, Pradine tašne i odeća zasigurno ne bi bili najviše puta kopirani komadi u istoriji mode. Ova pojava svakako ide u prilog neprikosnovenoj uticajnosti ove modne kuće. Bilo kako bilo, da nije Mjuče, Prada bi najverovatnije ostala samo fabrika finih kožnih tašni. Ovako, izrasla je u ozbiljno konkurentnu modnu velesilu, koju će teško iko zbaciti sa trona.
Zahvaljujući Mjuči imamo modu kakvom je danas poznajemo – modu koja ne zazire od kritike i konvencija, koja je slobodna da se razvija, opominje i usmerava – modu, koja je od klasičnih uzora iz umetnosti pokupila ono najbolje i pružila mu savremeni šmek.
