Glumac Andrija Milošević otvorio je dušu i progovorio o teškom detinjstvu, dolasku u Beograd, prvim ulogama i gubitku dva najbolja prijatelja Marinka Madžgalja i Milorada Mandića Mande, čija smrt ga je poremetila ali i naterala na razmišljanje.
Andrija kaže da prijatelje bira po tome kakav je neko čovek.
- Koliko god da sam se do sada menjao, a jesam, uvek sam cenio dobro, to se nije menjalo. Ljudi moraju da se menjaju nabolje. Tridesete godine za mene su bile prelomne, a pre toga sam mnogo puta padao i ustajao - kaže Andrija. Ipak, sazrevanje je došlo nešto kasnije.
- Sazreo sam tek pre dve godine. Aleksandra mi je dosta pomogla da sazrim, jer mi smo zajedno četiri godine, a pre dve godine sam osetio da je to to. Ali na to su i neki drugi događaji uticali, otišao je Marinko Madžgalj, pa onda Milorad Mandić Manda. Tada sam bukvalno rekao sebi: "moraš na neki način da ove divne prijatelje i ljude ispoštuješ tako što ćeš imati dušu za sve ljude, što ćeš imati širinu i nećeš biti nezreli tip koji ide i kuka - otkriva glumac koji je detinjstvo proveo u Cetinju i Nikšiću.
- Mnogo je lakši život tamo danas nego u moje vreme. Sa četrnaest godina sam otišao u Nikšić u školu, tu sam imao prve ljubavi, trenirao fudbal. Nedavno mi je drugarica Gordana Tomić, koja je sada poznata slikarka, rekla kako sam čak pobedio na jednom takmičenju u recitacijama. Moji prijatelji iz detinjstva su sada uspešni ljudi, a svi smo bili kuća do kuće i gurali jedni druge. Toga više nema - žali glumac za nekim drugim vremenom i ističe da je ovaj sada svet - svet bez emocija.
- Politika je postala biznis, kultura ne postoji i ljudi žive bez emocija. Ljudi danas imaju veću emociju prema kućnom ljubimcu ili ishrani nego jedni prema drugima. Zato što samo gledaju sebe, kompletan koncept 21. veka je sebičnost. Danas ljudi ako leti ne odu na more misle da im je život promašen, ako ne slikaju hranu pre jela i okače na društvene mreže to znači da nisu jeli. Ne želim da živim tako i neću - kategoričan je Andrija.
Nemaština nije zaobišla ni njegovu kuću.
Nastavak na sledećoj strani...
- Dešavalo se da nemam dinara u džepu. Devedesetih godina niko nije imao novca, a onda ideš pa zaradiš. Igrao sam predstave i zarađivao, nisam krao. Bilo je i težih stvari, a opet živ sam, zdrav i radim - kaže Milošević koji je pre nekoliko godina izgubio oca dok je sa majkom proživeo patnju oko transplantacije bubrega. Danas mama Vera jedva čeka da joj sin dođe u posetu, kao i baka.
- Ona je u Podgorici, dosta sam na nju. Vrlo je pametna, zna da rezonuje stvari. Baš sam je zvao kada je počelo prikazivanje serije "Mamini sinovi" da čujem njeno mišljenje. Odmah mi je rekla: "Ma ja sam tebe provalila šta ti hoćeš, da nju ostaviš u dom, a onda ti je žao. To je cela fora". Ona je divna majka, a baba takođe. Jako rano sam otišao od kuće, imam odnos prema mami kao da mi je dete, a ne ja njoj. Velika mi je podrška u životu i osoba koja je svašta izgurala na svojim leđima - zaključuje glumac.
Puls
