Najslavnija holivudska zvezda sa balkanskih prostora, glumac Rade Šerbedžija, oduvek je svoje brodolome, ali i mnogobrojnije gotovo nestvarne životne izlete nesebično delio kako sa vernom publikom, tako i sa pripadnicima sedme sile. Pesmama, poezijom, ulogama ili samo osmehom, pričao je o sebi i životu, postavljajući tako svakodnevne trenutke u sasvim novu dimenziju. Rade je pravi umetnik koji nikada nije bio narcisoidan, ali s druge strane, uvek dovoljno tajnovit. Rođen je u mestu Bunić kod Korenice 27. jula 1946. godine, a tom činjenicom i svojim ličkim korenima uvek se ponosio. Detinjstvo i ranu mladost pamti po Vinkovcima, gde je završio osnovnu i srednju školu.
- Nešto me je posebno osvojilo i dotaklo u dušu u tim divnim ravnicama. Uspomene na najnežnije i nezaboravne ljubavi i prijateljstva vežu me za taj gradić. Međutim, dugo godina nisam otišao da ga posetim, a osećam da nemam snage za to i ne mogu da odem u Vinkovce – kaže ovaj umetnik.
Odgajan je u kosmopolitskom duhu, ali ipak nije krenuo putem koji mu je otac Danilo namenio. Zbog toga nikada nije otišao u pozorište da gleda svog sina na daskama koje život znače jer je oduvek mrzeo njegov poziv i u tajnosti se nadao da će se Rade na kraju predomisliti i okrenuti lekarskoj profesiji ili arhitekturi. Međutim, majka Stana bila mu je velika podrška i tako je ostalo sve do kraja njenog života. U Vinkovcima su je svi znali i poštovali jer su stariji uvek rado odlazili na kafu kod nje, a komšijska deca su se od jutra do mraka igrala u njihovom dvorištu.
- Karakterom sam povukao na majku koja je znala sve pesme i po čitav dan ih pevala. Moj kafanski repertoar dolazi upravo od nje, iako je ona te numere naučila zahvaljujući radiju, a ne odlasku u kafane – priseća se Rade koga je smrt majke 1991. godine duboko pogodila. Upravo u vreme ratnih previranja u bivšoj Jugoslaviji, pojedinci su ovog glumca pokušavali da uteše, drugi su ga savetovali da ćuti, treći su ga svojatali, a dosta njih ga se odricalo prišivajući mu brojne političke i nacionalističke etikete. Međutim, on je sebe smatrao isključivo glumcem.
- Čak i kada govorim o prvim ulogama, nikada nisam osećao tremu. To je možda malo čudno, ali zaista je istina. Ipak, i kao mladić osećao sam odgovornost, što je mnogo dublje od treme, treperenja glasa, klecanja kolena ili panike u glavi. Tokom karijere dešavalo mi se da u glavi osetim nekakav proces od koga bih odmah dobio alergijski napad, pa sam ponekad završavao u bolnici zbog tih problema – iskren je glumac.
Nakon završene srednje škole, na nagovor drugara Šerbedžija je rešio da upiše Akademiju za kazalište, film i televiziju u Zagrebu na kojoj je diplomirao s nepune dvadeset dve godine. Po okončanju studija, dobio je angažman u zagrebačkom pozorištu Gavella i s lakoćom je igrao Hamleta, Ričarda III, kao i Ibsenovog Pera Ginta. Ubrzo su stigla i prva priznanja, pohvale i kritike.
- Glumac je prvenstveno čovek, a ako je dovoljno interesantan, onda je interesantan i glumac – čak i kada greši. Gluma je generalna proba života u kojoj glumac ima pravo da učestvuje – nepisana je definicija ovog glumačkog velikana.
Veliki potencijal ovog majstora glume ubrzo je iz pozorišta odveo na filmska platna i televizijske ekrane. Nakon debitantske, sporedne uloge u ostvarenju Iluzija Krste Popovića, počeo je da niže sjajne role, a potom je došla za njega najuspešnija i najplodonosnija godina u karijeri. Naime, 1986. osvojio je nagradu za najboljeg glumca na Pulskom festivalu. Zatim je usledila serija Putovanje u Vučjak, koja se i danas ubraja među legendarne, nakon čega je otpočeo i svoj profesorski rad na fakultetima u Zagrebu i Novom Sadu, zbog čega mu je voz neretko bio drugi dom. Tada, na pragu četvrte decenije, glumac je uživao u zajedničkom životu sa Ivankom Cerovac, zagrebačkom profesorkom plesa i koreografkinjom. Njihovi putevi razišli su se 1987. godine kada su se i razveli, ali večno su ostali povezani zahvaljujući zajedničkim naslednicima, sinu Danilu i ćerki Luciji.
- Koliko god da je Lucija božanstvena, kao da se nikada nije mogla dovoljno opustiti zbog osećanja da je otac pored nje – rekao je Rade koji je podjednako ponosan i na sina Danila, čiji je film Sedamdeset i dva dana premijerno prikazan na ovogodišnjem festivalu u Puli.
Šerbedžija je pred sam kraj osamdesetih dobio novu priliku za ljubav, tada je ugledao mladu rediteljku latinoameričkih korena i tamnih uvojaka koja je njegovo srce osvojila na prvi pogled kada su se slučajno susreli u Subotici. Dve decenije mlađa Lenka Udovički tada je već odlično znala ko je Rade jer je on bio deo njenog detinjstva kroz uloge koje je gledala na televiziji i u bioskopu.
- Naš prvi susret dogodio se u subotičkom pozorištu tokom fudbalskog prvenstva. Iako sam bio skoncentrisan na neku utakmicu koju sam gledao, krajičkom oka zapazio sam i Lenku. Stajala je na vratima i nešto je kao pitala moje prijatelje. Razmenio sam s njom nekoliko reči, pa nisam ni primetio kako se to u stvari pretvorilo u dugačak razgovor. Kada je Lenka izašla, moja prijateljica Inge Appelt je rekla: Šerba, ovu ćeš malu oženiti!
Upravo tako se i desilo, pa se par posle nekoliko nedelja poznanstva uselio u jedan beogradski stan, a u leto 1991. godine razmenili su bračne zavete. London i Los Anđeles su poslednjih devetnaest godina njihove adrese na kojima su otkrili čari porodičnog života uz tri zajedničke ćerkice, Ninu, Vanju i Milicu, s kojima su proputovali čitav svet. Omiljeni su im odlasci u Pariz kod dragog prijatelja, muzičara Darka Rundeka i njegove supruge Sande, dok je s druge strane losanđeleski dom Šerbedžijinih odraz dragih porodičnih i prijateljskih uspomena, gde glumac za brojne svetske zvezde rado priprema domaće specijalitete.
- Ako baš moram da govorim o imenima, moji poznanici su Tom Kruz i Šarliz Teron, za koje sam pekao jagnjetinu, ali pravi prijatelji su negde drugde. Znate, kada bih ponovo trčao ovaj krug, želeo bih da se ponove divna prijateljstva, da se ponove Lenka i moja deca, a sve drugo da bude drugačije i da sretnem one ljude koje nisam sreo – iskren je Rade koji je po dolasku u Ameriku dobio brojne unosne poslovne prilike, ali i saradnju i poznanstvo s nekim planetarnim popularnim glumcima kao što su Tom Kruz, Klint Istvud i reditelj Stenli Kjubrik. Šerbedžija u Los Anđelesu najviše voli da ode na ćevape kod svog dobrog prijatelja Adema, kao i da uz čašu dobrog vina uživa na holivudskom brdu iznad svoje kuće. Obožava akcione filmove, kao i fudbalske utakmice, ali ništa mu toliko ne pruža sreću i zadovoljstvo kao njegova deca.
- Nisam strog, iako sva moja deca od Milice do Danila, od najmlađe do najstarijeg, osećaju stepen odgovornosti preda mnom. Ako nešto skrive gaće im se tresu. Zapravo, za mene je to jedna od najdražih životnih pobeda – otkriva glumac koji je postao deda Danilovom sinu Ivanu i Lucijinoj deci Sergeju i Anastaziji.
- Naš biološki put je takav da jednog dana postanemo dede, što je jedno posebno stanje. To je sreća i ponos, slično je kao kada dobijete vlastito dete, s tim da je to jedna specifična vrsta uzbuđenja i od tada sam postao dosta detinjastiji – otkriva Rade koji je pre deset dana proslavio deset godina otkako je na Brionima u Hrvatskoj pokrenuli Teatar Ullysses, a na zabavu mu je došla i prijateljica, svetska zvezda Vanesa Redgrejev.
- Kada govorim o ovom jubileju, osećam se veoma ponosnim. Čarobna atmosfera Briona predstavlja nešto što našem pozorištu daje posebnu čaroliju, a kada me pitate da li je to moje najveće dostignuće, iskrene ne znam šta bih rekao. Nikada nisam razmišljao o sebi jer svaki projekat pripremam kao da sam na fudbalskoj utakmici. Gde me vreme pozove, tamo sam – ističe Šerbedžija koji je 30. juna obeležio devetnaestu godišnjicu braka sa svojom Lenkom.
- Pišem pesme, ali joj ne darujem ruže za godišnjice ili rođendane. Nekako sam trapav u tom pogledu, ali Lenka mi to ne zamera – priznaje Rade.
- Nema formule ljubavi, to je jednostavno spajanje dve srodne duše. Iz ljubavi se razvija iskreno prijateljstvo, međusobna podrška, a iz toga nešto još divnije – deca i unuci – kaže čovek koji se najviše diči svojom decom i unucima, bez obzira na to što mnogi misle kako mu je najveće dostignuće to što je uz Ralfa Fajnsa glumio u novom filmu o čarobnjaku Hariju Poteru, s Tomom Kruzom bio rame uz rame u Nemogućoj misiji, što je bio član nemačke ekipe serije 24 ili što mu je rediteljske savete davao Stenli Kjubrik.
Priredila: Moni Marković
