Četrdesetjednogodišnja zvezda filma Žena sa slomljenim nosem koji je premijerno prikazan na trećem po redu festivalu Cinema City u Novom Sadu, Nebojša Glogovac, oduvek je rado izlazio na scenu da se pokloni publici koja ga nagrađuje aplauzom. Ključ njegovih savršenih pokreta, izvanredne gestikulacije i dikcije na sceni i pred kamerom nalazi se upravo u jednostavnim i malim stvarima koje čine njegov intimni svet. Za uspeh ovog umetnika delom je zaslužna i glumčeva idilična porodična baza, u koju se vraća nakon svake nove uloge, a koju je pre više od trinaest godina sagradio sa svojom suprugom Minom i nadogradio sinovima, dvanaestogodišnjim Gavrilom i tri godine mlađim Milošem.
Story: Publika vas doživljava kao finog, toplog čoveka iz naroda. Ima li istine u tome?
- Ne znam, svašta je u meni. Sišao sam s brda, a živim u gradu.
Story: Šta je prednost čoveka koji je sišao s brda i živi u gradu?
- Ko na brdu malo stoji, bolje vidi od onoga koji je dole. Osim toga, na planini su ljudi upućeniji jedni na druge iz čega proizilazi njihova saradnja, kao i iz njihove psihologije i filozofije života. Ti odnosi su oprani od sebičnih pobuda jer da bi preživeo moraš da sarađuješ s drugima i da pre svega budeš čovek. Ako nisi, lako te odbacuju, a tada ne možeš da preživiš. Rođen sam u Trebinju, ali planina je vrlo blizu tog grada. Odatle sam se preselio u malo veće Pančevo gde sam se školovao i ostao sve do dvadeset i neke godine. Verovatno su mi te selidbe i promene pomogle da kasnije lakše predstavim različite karaktere.
Story: Šta je ono što ste poneli iz roditeljske kuće i što vas je na neki način predodredilo?
- Definitivno vaspitanje. Međutim, mnogi imaju pogrešna očekivanja kada čuju da mi je otac sveštenik i da sam iz Hercegovine. Ali, to ništa ne znači jer sam imao veoma liberalne kodekse odrastanja.
Story: Jeste li ih preneli i na svoju decu?
- Čini mi se da svi uče svoju decu po određenom modelu. Mene su podjednako vaspitavali otac i majka, a njih opet njihovi roditelji.
Story: Da li ste strog ili popustljiv otac?
- Pokušavam da razumem svoje sinove, ali trudim se i da im nametnem neke granice. Jednostavno, svaki roditelj želi da sačuva svoju decu i da im na najbolji način objasni da ne mogu glavom kroz zid jer će u tom slučaju razbiti glavu, a ne zid. Pokušavam da im objasnim kako treba da pronađu način da zaobiđu prepreku, ali i da prihvate i da znaju kako sve mogu da reše voljom, željom, koncentracijom i radom.
Story: Koliko je teško vaspitavati decu i sačuvati ih od svih nedaća savremenog društva?
- Živimo u vremenu koje teško možemo da menjamo, ali ipak napredujemo u njemu. Mi starimo, a deca rastu i to je normalno. Maksimalno je neodgovorno i kukavički iz bilo kog razloga odustajati od potomstva.
Story: Koliko je ljubav bitna za svakog pojedinca i da li je presudna za njegov uspeh?
- Ljubav je važna za sve nas, ona je veliki pokretač, snaga i bez nje teško da bismo bilo šta postigli. Neosporno je da ponekad ljudi s ambicijom i kompleksom uspevaju da postignu velike rezultate, ali kasnije to uvek plate. Uprkos svemu, ako je ljubav pokretač, onda su rezultat bilo kog rada i sam život mnogo slađi, zanimljiviji i lepši.
Story: Razlikuju li se emocije u mladosti, od onih koje se gaje prema nekome u zrelim godinama?
- Vremenom možda samo menjaju svoj način izražaja ili tempo manifestovanja, ali kao sastavni deo svačijeg karaktera veoma su bitne. Pre svega, moramo da naučimo da ih ispoljimo u bilo kom periodu života.
Story: Kako volite da provodite slobodno vreme?
- Čitam knjige, vozim motor, igram se s decom, idem na večeru sa suprugom i prijateljima. Uobičajeno, kao i svi drugi.
Story: Mnogi su se iznenadili kada su čuli da ste ljubitelj sportskih motora?
- Ta ljubav je prvenstveno proizašla iz ljubavi prema konjima. S druge strane, još kao mali želeo sam motor, ali se nikako nije dešavalo da ga dobijem, ne znam da li zbog toga što je bio skup ili je rizično da ga vozite. Kasnije, kada se u meni javila potreba da izađem iz kola i lakše prevaziđem gužvu u gradu, rešio sam da kupim motor.
Story: Koliko se privatno razlikujete od Gavrila koga tumačite u filmu Žena sa slomljenim nosem, a koji je vrlo emotivan, nežan i iskren?
- Jesam emotivan, umem da budem nežan, ali je Gavrilo ipak drugačiji. Posle svega što je preživeo, doneo je odluku da više ne želi da bude s ljudima, već potpuno sam. Bio je povređen mnogo puta, sve je izgubio, a ja ipak nemam takvu priču.
Story: Ipak, publika vas je nagradila neverovatnim aplauzom nakon ove premijere?
- Ono što se retko dešava jesu aplauzi tokom projekcije koji su me veoma obradovali. To je dokaz da je film u publici podstakao neku emociju i naveo ih da ozbiljno učestvuje u njemu. Do sada sam snimio preko trideset filmova, tako da sam se na neki način navikao, ali aplauz ipak nije uvek bio ovako lep. Kad imate iskustvo od nekoliko premijera, možete da ocenite nivo uzbuđenja i iskrenosti publike. Ovoga puta dali su nam iskren i aplauz od srca.
Story: Zbog čega ste odlučili da prihvatite ulogu u filmu?
- Dobra priča i zanimljivo preplitanje raznih dešavanja. Taj začarani čovek koji je rešio da raskrsti sa svetom i neke stvari koje su otopile njegovo srce zbog čega film na kraju nudi nadu.
Story: Pošto ste rođeni u Hercegovini, a u filmu tumačite lik Bosanca Gavrila, gajite li neke posebne emocije prema tim likovima sa sličnog geografskog podneblja?
- To nije presudno. Ja sam Hercegovac, moji su iz Nevesinja, međutim za bavljenje glumom to nije presudno jer da jeste, onda nikako ne bih mogao da igram Šekspira. Poznavanje mentaliteta jeste mala prednost, ali ima razlike među onima koji su iz Nevesinja i drugih koji su iz Sarajeva. Moram da poznajem ljude sa različitih podneblja, razne običaje i načine ispoljavanja emocija. To me zanima i kao čoveka i kao glumca, to je deo mog posla kojim volim da se bavim. Naročito mi je uzbudljivo kada se bavim likom koji nije sličan meni, a to da razumem drugog čoveka jeste divna stvar koju nudi ovaj posao.
Story: Kakva je atmosfera vladala na setu?
- Bilo je radno, zanimljivo, na momente čudno. Rad na filmu može da se poredi s osećanjima koja vas obuzmu kada negde krenete prvi put. Novo i nepoznato čini taj put dužim i uzbudljivim, na njemu vlada blaga nervoza i iščekivanje jer ne znate šta će doneti i šta će biti njegov ishod. Onda sledi montaža tokom koje ne znate šta da očekujete od finalnog proizvoda, a više ne možete da utičete na krajnji ishod.
Story: Koje sve kockice treba da se poklope da biste neku ulogu prihvatili i odigrali?
- Svašta mora da se složi. Važno je da me nešto inspiriše i uzbuđuje, da je drugačije od onoga što sam do sada igrao. Bitan mi je scenario, to s kim ću da radim, ko su mi kolege, partneri i naravno ko režira, kao i to da imam šta da glumim i da kao glumac imam čime da se pozabavim. Važan je i honorar.
Story: Koliko ste temeljni u pripremama nekog lika pre nego što počne snimanje?
- Zavisi od produkcije, dogovora i raznih drugih stvari, ali nisu probe uobičajene na našem filmu. Za Klopku su postojale veoma ozbiljne pripreme, baš kao za neku pozorišnu predstavu. Od početka smo znali šta hoćemo i kuda idemo. To bi trebalo da bude praksa na našem filmu, ali nas razni produkcijski uslovi ograničavaju. Osim praktičnih dogovora, glumac uvek treba da ostavi mesta i za intuiciju.
Moni Marković
