Mudre osobe kažu da samo privilegovani pronađu sreću u poslu kojim se bave. Toliko ljudi provede čitav život tražeći sebe i do samog njegovog kraja nisu sigurni da li su na pravom putu. Zato su srećnici oni koji od malih nogu znaju šta žele i neumoljivo prate svoju zvezdu vodilju. Glumica Vanja Ejdus (40) privilegovana je ne zato što je ćerka čuvenog dramskog umetnika Predraga Pece Ejdusa, već baš zbog toga što je u sebi od detinjstva prepoznala talenat za glumu i znala da će je ona učiniti srećnom. To je shvatila dok još nije bila sasvim svesna čime joj se otac bavi, tako da bilo kakva priča o klišeu ne dolazi u obzir.
Vanja ističe kako u životu ne voli mnogo da planira, već pušta da se stvari naprosto dogode. Međutim, pažljivo vodi računa o svojoj karijeri i ne pravi kompromis kada je reč o kvalitetu. Glumica ove godine proslavlja deceniju i po staža u Narodnom pozorištu, a jedan poseban, intimni jubilej obeležila je prošle jeseni – napunila je četrdeset godina. Do sada je pored silnih uloga i priznanja, među kojima je i Sterijina nagrada, uspela da se ostvari i na privatnom planu, ponosna je majka devojčice Sane (7) s kojom provodi svaki slobodan trenutak i koja istog meseca slavi rođendan kao njena majka.
Prošlog novembra napunili ste 40 godina, da li se za vas nešto značajno promenilo tim povodom?
Vanja: Ništa, osim što mi čudno zvuči ta cifra, kao da mi još ne pripada. Naravno, promene se dešavaju polako i neprimetno, svakako ne jednog jutra u novembru. Ali, sklonija sam da mnogo više sebe ubacujem u neke režime ponašanja, jer sam primetila kako ne mogu lako da se nosim s nekim navikama kao pre. Mislim na režime ishrane, vežbanja, spavanja, pušenja, razmišljanja.
Story: Ranije ste izjavili da je vaše detinjstvo prošlo u igri, dok današnju decu opterećuju obavezama. Čega se sećate iz perioda odrastanja i kako je ono izgledalo?
Vanja: Nisam išla ni na jednu vanškolsku aktivnost, po ceo dan sam se igrala sa drugaricama, rođendane sam slavila kod kuće, a posluženje mi je pravila baka. Sve suprotno od detinjstva moje ćerke. Od treće godine pokušavamo s aktivnostima, stalno ih menjamo jer je ponuda ogromna, a kvalitet sumnjiv. Drugarice uglavnom nemaju vremena za druženje jer idu na aktivnosti od treće godine, rođendane slavimo po nekim igraonicama, a posluženje se danas naziva keteringom. Sve je mnogo bezličnije.
Story: Zbog čega je vaš izbor pao na glumu? Kada ste shvatili da ste se u tome pronašli?
Vanja: Od najranijeg detinjstva samo sam to želela, ne umem da objasnim zašto. To su iracionalni izbori, moj brat uopšte nije u toj priči i nikada ga tako nešto nije zanimalo. Ja sam od malih nogu išla u Dramsku grupu Mike Aleksića, posle sam prešla u Dadov i onda iz drugog pokušaja upisala Akademiju. Dakle, bavim se time od neke svoje pete godine.
Story: Da li ste to što ste ćerka Predraga Ejdusa videli kao prednost ili otežavajuću okolnost kada ste se otisnuli u svet glume?
Vanja: Na tu činjenicu uopšte se nisam obazirala. To su više drugi uzimali u obzir od mene i to sam tek nedavno osvestila – koliko sam bila očišćena od tih misli koje su mogle da me uprljaju. Ja sam gradila svoj individualni sistem vrednosti, sopstveno profesionalno okruženje i ličnu auru. To čija sam ćerka, bilo je samo u glavama drugih, u mojoj je bilo samo na intimnom, a ne i na profesionalnom planu.
Story: Danas radite sa decom i učite ih ovoj umetnosti. Šta im govorite, kakav pristup koristite u radu sa najmlađima?
Vanja: Ne učim ih umetnosti glume, jer su za to suviše mali. Koristim dramske i glumačke igre najviše kroz improvizaciju da bi ti dečaci i devojčice oslobodili svoju kreativnu stranu bića, koju njihovo okruženje često sputava. Podstičem ih da se oslobode strahova i srama, da nauče da maštaju, da se kreću, da se izražavaju, da tumače, analiziraju, primaju kritiku... Da pokušaju umesto da odustaju i još mnogo toga.
Story: U skladu s vašim izjavama o opterećivanju današnje dece, kako vaspitavate svoju ćerku Sanu?
Vanja: Pokušavam da procenim šta joj je potrebno, a šta je višak, šta su njene sklonosti, a šta potrebe i mane. Ostavljam joj mnogo prostora za igru, humor, blesavljenje, ne dam joj da uđe baš potpuno u sistem. Ne volim kruta pravila i nekako uvek volim da ih pomalo bezbolno izbegnem, ali svakako je teram da uči i savladava prepreke, da bude borac, da ne bude gnjavator, da ume da čuje i da se menja, da bude iskrena, da ne laže i da bude, pre svega, dete ljubavi.
Story: Vodite li je u pozorište, da li je i ona već zadojena glumom?
Vanja: Vodim, ali ne previše jer trenutno nisam oduševljena pozorištem za decu. Radije se glupiramo ili mazimo. Previše ona ima glumaca i umetnika iza sebe, i s očeve i s moje strane, pa je svakako pokazala sklonosti ka sceni, mašti, privlačenju pažnje i umetničkom izražavanju. Nisam sigurna da se tome radujem, ali razumem je i ne gušim. Pokušaću da je usmerim na razne strane i otvorim neka druga polja mogućnosti profesionalnih izbora koja meni, recimo, niko nije pokazao.
Story: Plašite li se za njeno odrastanje u ovom neizvesnom svetu?
Vanja: I da je svet izvestan, a nikada to nije bio, plašila bih se, ali tako snažno verujem u nju. Mnogo više nego u svet.
Story: Sana je bila jako mala kada ste se razveli od supruga. I dalje je devojčica, koliko ta situacija utiče na nju?
Vanja: Mislim da smo sve troje to prevazišli na najzdraviji mogući način. Prijatelji smo i želimo jedno drugom dobro. Ona ima i oca i majku koji su sto posto prisutni u njenom životu i ne vidim da tu postoji ikakav problem. Razvod je, po mom mišljenju, problem samo onda kada se dve najvažnije osobe mrze, unižavaju i vređaju, a to onda sluđuje dete jer mu prerano detronizuje najbitnije figure. Moja Sana deluje kao srećna i stabilna devojčica.
Story: Izjavili ste da ljubav često mora da boli kako bi bila prava, ali to je bilo u teškom razdoblju za vas. Kako danas na to gledate posle razvoda?
Vanja: Isto kao i pre razvoda. Naivno, slepo i hajmo sve ispočetka. I mislim da ne mora da boli ljubav, već i bilo koji međuljudski odnos koji zadire malo dublje ispod površine. Prijateljstva bole, porodični odnosi takođe, sve ono u šta ulažemo osećanja i očekivanja mogu to da izazovu. To što sam izjavila nema veze s razvodom, isto i danas mislim, kada sam daleko od svega toga.
Nastavak na sledećoj strani.
