Goran Paskaljević: Kad je teško, stisnem zube i idem dalje

0
Slavni reditelj Goran Paskaljević otkriva kako će na potkontinentu obeležiti punoletstvo bračne zajednice sa suprugom Kristinom, da li je zadovoljan u kakve ljude su izrasli njegovi sinovi Vladimir i Petar, ali i zbog čega ga je oduševila holivudska glumica Su
Goran Paskaljević. Foto: Privatna arhiva
Goran Paskaljević. Foto: Privatna arhiva

Srpski reditelj Goran Paskaljević(66) jedan je od najznačajnijih domaćih filmskih stvaralaca zbog čijih se ostvarenja nadaleko čulo za malu zemlju na brdovitom Balkanu. Ovog istinskog umetnika koji je 1998. za ostvarenje Bure baruta dobio nagradu kritičara za najbolji evropski film, ugledni magazin Variety je 2001. svrstao u pet najboljih režisera, a 2007. odlikovan je i francuskim Ordenom umetnosti i književnosti. Inače, Goran je nedavno predsedavao i žirijem na 44. Međunarodnom filmskom festivalu u Goi, a dok je sumirao utiske sa ove egzotične destinacije, pričao nam je o susretu sa glumicom Suzan Sarandon, duhovito priznao da je na čelu filmskog klana Paskaljević o kome se toliko priča, ali da ga pored njega i treće supruge Kristine čine samo još sinovi Vladimir (39) i Petar (21) iz prethodna dva braka i kućni ljubimci, kao i da privatno nije ni nalik onima koji slušaju klasičnu muziku i čitaju ozbiljnu literaturu.

Story: Trenutno ste u Trivandrumu, na samom jugu Indije. Kakav utisak je na vas ostavio taj grad i njegovi stanovnici?

-Trivandrum je grad kontrasta, kao i mnogi indijski gradovi,  saobraćaj je dosta haotičan za naše pojmove, ali ono što istinski pleni jesu obični ljudi na njegovim ulicama, neobično predusretljivi i ljubazni, uvek osmehnuti i spremni da vam pomognu. Preko dana skitamo unaokolo i srećemo se sa prodavcima cveća, ribarima, vozačima motornih rikši (tuk-tuk), dok se uveče u ekskluzivnom restoranu našeg hotela sastajemo sa ostalim mojim kolegama koji takođe imaju retrospektive svojih filmova. Ovde su Karlos Saura, Marko Belokijo, Kim Ki Duk, kao i Arturo Rubštajn koji je predsednik žirija. Ono što nas, učesnike festivala, oduševljava jesu prepune sale jer se stoji i na stepeništima za vreme projekcija. Publika reaguje strastveno i emotivno na filmove. Nigde nisam video sličnu bioskopsku publiku u svetu. 

Story: Kakve utiske nosite sa filmskog festivala u Indiji?

- Festival u Goi nije bez razloga uvršćen među najznačajnije u svetu. Fond za nagrade je gotovo dvesta hiljada dolara, o gostima se vodi računa i sve funkcioniše besprekorno. Ove godine bili su prisutni svi selektori Kanskog i Venecijanskog festivala. Domaćini su se potrudili da se svi osećamo kao maharadže. Najveću nagradu Zlatnog pauna osvojio je film iz Istočnog Timora Beatrisin rat. To je iskren i emotivan film sa snažnom porukom i bilo bi sjajno da ga i naša publika vidi na Festu, pošto sumnjam da će naši distributeri biti zainteresovani za njegovo redovno prikazivanje.

Story: Festival je otvorila američka glumica i poznati borac za ljudska prava, Suzan Sarandon. Kakav je utisak ostavila na vas?

- Kada smo se upoznali rekao sam joj da je ona jedna od mojih najomiljenijih glumica, a ona mi je odgovorila da od mojih filmova još uvek pamti Bure baruta. Pohvalio sam se da sam u međuvremenu snimio dosta filmova, a ona se našalila i rekla: Pa, zašto me nikada niste angažovali? Odgovorio sam joj kako nije kasno da ispravim grešku.

Story: Da li vam država, odnosno Filmski centar Srbije ili Ministarstvo za kulturu, pomaže u organizovanju retrospektiva vaših filmova širom sveta?

- Sve troškove mojih putovanja i boravka u Indiji platili su indijski organizatori, odnosno vlade nekih indijskih država, a predlog je stigao od pojedinih selektora festivala koji poznaju moj opus i vole moje filmove. Poljski, kineski, meksički i mnogi drugi ambasadori u Indiji došli su da podrže svoje slavne filmske autore. Ja sam ovde siroče, ali znam da naši diplomatski predstavnici imaju mnogo interesantnije i važnije stvari u svojim agendama nego da podrže promociju kulture svoje zemlje.

Story: Koliko su ljudi u Indiji upoznati sa vašim stvaralaštvom?

- Moji filmovi Tuđa Amerika, Bure baruta i Kako je Hari postao drvo bili su u redovnoj distribuciji u Indiji. A na piratskom tržištu mogu se naći gotovo svi moji filmovi na DVD-u sa engleskim titlom, i to odlične kopije. Ovdašnji filmofili i kritičari dobro poznaju moj filmski opus.

Story: Prvi celovečernji film Čuvar plaže u zimskom periodu snimili ste pre trideset i sedam godina. Šta vas danas intrigira kao umetnika?

- Iste teme kao i kada sam počinjao karijeru. Interesuju me ljudi i njihove sudbine. Nažalost, politika dosta utiče na sudbine svih nas, pogotovu ako političari koji nas vode zaborave na osnovne moralne kodekse i sem sopstvenog interesa ne vide ništa drugo. Otuda je politika prisutna u mojim filmovima, kao deo naše, ne bas ružičaste svakodnevice. Još film doživljavam kao umetnost i upuštam se često u teme koje mogu da izazovu polemiku. Nikada nisam pravio ostvarenja koja će se udvarati publici po svaku cenu.

Story: Mnogi tvrde da ste na čelu jednog filmskog klana. Kako vi to komentarišete? Da li je iz vašeg ugla najteže biti priznat u svojoj zemlji?

- Da, jesam na čelu filmskog klana koji broji jednog člana, čije je ime Goran Paskaljević. Možda se tom klanu mogu pridodati i moja supruga Kristina, sinovi Vladimir i Petar, kao i pas Dino i maca Bižu. Postoji i još jedan filmski klan koji me poštuje, a to je širok krug svetskih filmskih kritičara i poznavalaca filmske umetnosti koji me već četrdeset godina prate na festivalima u Kanu, Veneciji, Berlinu, San Sebastijanu, Torontu… Što se tiče priznanja u mojoj zemlji, ne bih se žalio. Ima dosta onih koji me vole i poštuju moj rad, za ostale koji me ponekada napadaju bez ikakvog povoda i osnova, za njih uopšte ne marim.

Story: Da pređemo i na vaš privatan život, ukoliko se slažete?

- Pitajte…

Story: Vaš sin Vladimir koji se takođe bavi režijom, otišao je ove godine iz Beograda i otpočeo životu u Torontu. Kako gledate na tu njegovu odluku?

- Vladimir je na postdiplomskim studijama na čuvenom Jork univerzitetu, specijalizira novi filmski jezik trodimenzionalnog filma koji će verovatno preovladati u budućnosti. Priprema se i za snimanje novog filma u Beogradu već ovog leta, ili nešto kasnije, zapravo kada se za to steknu finansijski uslovi.

Story: I sami ste nekoliko puta živeli u inostranstvu. Koliko je težak život imigranta?

- Živeo sam u raznim zemljama (SAD, Grčka, Irska…) onoliko koliko je to moj posao večnog filmskog nomada zahtevao. U Parizu sam proveo gotovo dvadeset godina, ali nikada nisam gubio kontakt sa Srbijom. Živim i sada između Beograda i Pariza. Praktično nikada nisam bio pravi imigrant, a sasvim sigurno ne onaj koga razdire nostalgija. U celom svetu imam dosta prijatelja i zahvaljujući tome na svim meridijanima osećam se kao kod kuće.

Story: Čime se bavi vaš mlađi sin Petar?

- Petar je na trećoj godini prava i odličan je student, daje sve ispite na vreme. Njega pravna materija zaista veoma interesuje, posebno međunarodno pravo.

Story: Koliko ste bliski sa sinovima i jeste li zadovoljni u kakve su ljude odrasli?

- Veoma smo bliski i nemam na šta da se požalim.

Story: Gotovo dve decenije oženjeni ste Francuskinjom Kristinom. Kako je ona promenila vaš život?

- Nismo ni pokušavali da menjamo život jedan drugome. Svoji smo ljudi i dopunjujemo se veoma dobro. Da nije tako, verovatno ne bismo bili toliko dugo zajedno, srećni i zadovoljni.

Story: Kojim njenim osobinama se i danas divite?

- Istim onim osobinama kao kada sam je upoznao, da ne nabrajam, biće dugo... Najviše me oduševljava njena strpljivost jer je uvek spremna da sasluša druge. Dosta retka osobina, pogotovu kod nas u Srbiji, ali ona je, kao što rekoste, Francuskinja…

Story: Koja je razlika između vašeg života u Beogradu i Parizu?

- Nema mnogo razlike u svakodnevnom životu, osim što Pariz pruža više mogućnosti, pogotovu na kulturnom planu.

Story: Da li je Kristina uspela da zavoli Dorćol kao aveniju Emila Zole u Parizu?

- To morate nju da pitate, ali siguran sam da voli Studentski trg i park u kome seta našeg psa Dina.

Story: Kako najradije provodite vreme?

- Nećete mi verovati, ali odgovor nije - najviše volim da provedem vreme u slušanju klasične muzike, čitanju ozbiljnih knjiga, posetama pozorištima, izložbama… Obožavam da ne radim ništa i prepustim se maštanju. Često se tako javljaju neke dobre ideje…

Story: Šta vas danas čini srećnim i možete li da kažete za sebe kako ste zadovoljan čovek?

- Veoma sam zadovoljan svojim životom i onim što sam do sada postigao. Ponekada se pitam da li sam sve dobro što mi se događalo u karijeri i životu zaslužio? A bilo je i teških perioda. Međutim, kada naiđe poneka životna nepogoda, prevladam je tako što stisnem zube i idem dalje.

Story: Kako ćete provesti predstojeće praznike?

- Do sredine januara biću na putovanjima kroz Indiju sa svojim filmovima na retrospektivama koje mi priređuju u još četiri grada, ovde u Trivandrumu, Madrasu, Bangaloru i Puneu. A u međuvremenu Kristina i ja idemo na dve nedelje u obilazak Šri Lanke. Neću imati prilike da daleko od kuće slavim praznike onako kako bih to uradio u Beogradu ili u Parizu. Ali, Kristina i ja ćemo ipak slaviti, popićemo šampanjac za našu osamnaestu godišnjicu braka sa pogledom na romantični Tadž Mahal.

Piše: Jelena Kulović

makonda-tracker