Dejan Petrović je u subotu uveče po 12. put sa svojim orkestrom svirao solo koncert u Guči, praćen hiljadama onih koji njegovu muzike vole i uživaju u njoj.
Truba mi je dala sve! Mnogo lepih poznanstava, mnogo prijatelja, uz trubu sam proputovao i našu Srbiju i ceo svet. Oduzela mi je nešto što je, kad se stavi na vagu, čoveku možda i najvažnije u životu, porodični mir, porodični život. Ali šta da radimo, volim muziku, muzika je moj život, truba je moj život, postala je život i moje porodice, porodica to razume - ovo u razgovoru za Kurir, usred Guče i vrele saborske atmosfere, kaže Dejan Petrović, legenda Guče i jedan od najboljih srpskih trubača svih vremena.
Dejan je u subotu uveče po 12. put sa svojim orkestrom svirao solo koncert u Guči, praćen hiljadama onih koji njegovu muzike vole i uživaju u njoj.
Da li je ovo što sad živite upravo onaj život koji ste sanjali počinjući da svirate trubu uz oca, čuvenog srpskog trubača Miću Petrovića?
- Ovo je ono što sam sanjao. Realno rečeno, dosanjao sam svoj san. Životna želja bila mi je da nađem svoj put, svoj pravac, da budem drugačiji, i mislim da sam uspeo, imam svoj put, svoju muziku, svoju publiku, i sada uživam u tome.
Koliko se ono što svirate danas razlikuje od onog kako je nekad svirao vaš otac?
- Razlikuje se dosta, zbog toga što je bilo drugo vreme. Prvi je upravo moj pokojni otac, početkom devedesetih, krenuo da radi obrade filmske muzike, muzike koja nije pisana za duvačke orkestre. On je začetnik toga, ja sam to samo nastavio. Imao sam viziju kako to raditi i samo sam produžio tim putem, s više instrumenata, na višem nivou. Razlikuje se način sviranja zato što se razlikuje i narod kome sviramo, razlikuje se svet.
Koliko ste to uradili dobrovoljno, a koliko pod nekom vrstom pritiska da se prate novi trendovi?
- Sve sam radio namerno. Pesme koje ne volim ne želim da sviram. Muzika koju sviram je muzika koju volim, koju slušam, koja me ispunjava. Ali u svakoj mojoj autorskoj stvari provučem neku notu pokojnog oca! Nekom improvizacijom, nekim solom, onako kako je on svirao nekad. Na taj način osećam da je pored mene, da njegova truba i dalje svira.
Svirate po celom svetu, kako ljudi reaguju na srpsku trubu?
- Truba je specifičan instrument. Ona je fenomen, ne znam kako i ne znam zašto, ali neverovatno je kako, kad krene truba, pa nek svira i najgori orkestar, kakva osećanja se bude kod ljudi, koliko andrenalina. Mislim da niko još nije odgonetnuo zašto je to tako. Valjda se radi o genima. Sem nas Srba, i Bugari, Rumuni, Makedonci imaju dobre trubače, možda to ima veze i sa ovim podnebljem, s Balkanom, ovde krv ključa.
Maradona nije s Balkana, pa je žestoko reagovao na vašu muziku. I njemu je krv ključala.
- Svirali smo mu sat vremena i čitav sat je neprekidno igrao. On je neverovatan čovek, prijatan, sjajan u svakom smislu, čast mi je bila da ga upoznam. Da ne znate da je Maradona, rekli biste, neki običan čovek.
Svirali ste i Moniki Beluči.
- Divna žena, kod Emira Kusturice, na Kustendorfu, bio sam u prilici da sedim pored nje. Ona je nenametljiva, bez kompleksa, dok je sedela pored mene, pitao sam se da li je to ona. Pričala je sa svima, slikala se, nema običaj nekih naših zvezda da vodi veliko obezbeđenje.
Kako je svirati s domaćim zvezdama?
- Radio sam s ljudima koje cenim i poštujem i kao ljude i kao umetnike. Od naših domaćih zvezda nema s kim nisam radio. Pamtim super saradnju, ono što su tražili od mene - dobili su, najčešće i više od toga. S Cecom sam radio 13 godina, saradnja je prestala kad je krenula moja priča, kad su počeli da se preklapaju termini koncerata. Cenim je, poštujem i volim. Uvek kad se vidimo, to je baš radostan susret.
NE PROPUSTITE
