Tri decenije nakon smrti jednog od najvećih vizionara prošlog veka, živimo u vorholovskom svetu više nego ikada - tvrdi Maja Herman Sekulić, prisećajući se slavnog umetnika iz vremena kad joj je bio komšija..
Smrt Endi Vorhola 22. februara 1987. označila je nestanak jednog od najvećih vizionara prošlog veka. I danas, u 21. veku, tri decenije posle njegove smrti, živimo u vorholovskom svetu više nego ikada.
Nemac nije navikao da gubi: Ana Ivanović u dobroj formi, Bastijan može i dalje da pokušava (FOTO)
Endi Vorhola, dete istočnoevropskih emigranata, polukatolik, polupravoslavac, digao se u posleratnoj Americi do najređih umetničkih visina i postao poznat koliko i Da Vinci ili Pikaso. Počeo je kao crtač cipela za Glamur magazin i kad se štamparskom greškom nije pojavilo „a“ na kraju njegovog imena - rođen je svetski brend.
Apsurdno je da u Beogradu, sa kojim nije imao nikakve lične veze, postoji čak i njegova ulica i spomenik, a u Njujorku za koji je vezan ceo njegov život i delo, nema ničega.
Dve godine pre nego što je umro, u vreme kad sam ga upoznala, napravio je jednu knjižicu u kojoj je proročki, predosećajući svoju smrt, napisao: „Želeo bih da moj nadgrobni spomenik bude bez ikakve oznake. U stvari, želeo bih samo da piše figment.“ Da, on je želeo da bude samo figment, fragment, delić naše mašte.
Nastvak teksta pročitajte na sledećoj strani...
