Tri decenije nakon smrti jednog od najvećih vizionara prošlog veka, živimo u vorholovskom svetu više nego ikada - tvrdi Maja Herman Sekulić, prisećajući se slavnog umetnika iz vremena kad joj je bio komšija..
Smrt Endi Vorhola 22. februara 1987. označila je nestanak jednog od najvećih vizionara prošlog veka. I danas, u 21. veku, tri decenije posle njegove smrti, živimo u vorholovskom svetu više nego ikada.
Nemac nije navikao da gubi: Ana Ivanović u dobroj formi, Bastijan može i dalje da pokušava (FOTO)
Endi Vorhola, dete istočnoevropskih emigranata, polukatolik, polupravoslavac, digao se u posleratnoj Americi do najređih umetničkih visina i postao poznat koliko i Da Vinci ili Pikaso. Počeo je kao crtač cipela za Glamur magazin i kad se štamparskom greškom nije pojavilo „a“ na kraju njegovog imena - rođen je svetski brend.
Apsurdno je da u Beogradu, sa kojim nije imao nikakve lične veze, postoji čak i njegova ulica i spomenik, a u Njujorku za koji je vezan ceo njegov život i delo, nema ničega.
Dve godine pre nego što je umro, u vreme kad sam ga upoznala, napravio je jednu knjižicu u kojoj je proročki, predosećajući svoju smrt, napisao: „Želeo bih da moj nadgrobni spomenik bude bez ikakve oznake. U stvari, želeo bih samo da piše figment.“ Da, on je želeo da bude samo figment, fragment, delić naše mašte.
Nastvak teksta pročitajte na sledećoj strani...
Sretala sam ga pre toga povremeno u komšiluku, oko Pete avenije, blizu Union skvera, sa onom njegovom odmah prepoznatljivom crno-belom perikom, samog, na ulici, u banci, jer je tu bila njegova Fabrika, ali smo se upoznali tek preko nekih zajedničkih prijatelja iz Chelsea hotela. Bio je prilično fražilan, bled, govorio tiho, retko. On se u stvari nikada nije fizički povratio od atentata koji je na njega 1968. godine izvršila poremećena Valerie Solanas, ljuta zato što je izgubio njen scenario. Metkom mu je probila pluća i druge vitalne organe. Njegovo iskasapljeno telo prikazano je na slici izloženoj sada u Whitney muzeju u Njujorku koja me uvek iznova potrese jer prikazuje njegovu ranjivu, tragično-humanu stranu.
Merilin Monro slikana odmah posle njenog samoubistva 1962. može lako da se tumači kao religijska ikona svetice, ili slika preobražene jeftine prostitutke - u tome je zagonetnost i dvosmislenost njegove umetnosti koja meša visoko i nisko, hagiografiju i vulgarnost slavnih likova.
Seka Aleksić otkriva: Želim drugo dete što pre!
Škljocao je stalno instamatik aparatom, mnogo pre naših pametnih telefona. Od njega sam naučila da svaki važniji trenutak treba da se fotografiše. Ali, možda je važnije od svega to što je Warhol razumeo promene u svetu van umetnosti. I zapisao je možda jednu od najproročkijih rečenica 20. veka koja će se ostvariti u punom smislu sada, u dvadeset prvom, sa dolaskom interneta, selfija i instagrama:
U budućnosti će svako biti poznat 15 minuta.“
