Pre trideset pet godina, negde baš u ovo vreme, tačnije 29. novembra, obalska straža u blizini ostrva Santa Katalina izvukla je iz hladne vode beživotno telo Natali Vud, tada najlepše glumice na svetu. Istraga njenog iznenadnog tragičnog kraja bila je kratka i bezuspešna, a zvanično je saopšteno da je preminula pod nerazjašnjenim okolnostima. Tako je u svojoj četrdeset trećoj godini, nakon 56 filmova, brojnih nagrada, dva braka i podizanja dve ćerke, skončala istinska filmska diva čije je uloge volela cela planeta.
Novi šokantni dokazi o misterioznoj smrti Natali Vud
Natali Vud rođena je 1939. godine u San Francisku kao Natalija Zaharenko, dete ruskih emigranata Marije Stepanovne i Nikolaja Stepanoviča Zaharenka. Njen otac, koji je bio rodom iz Vladivostoka, sa majkom i dva brata prebegao je u Montreal, odakle se kasnije preselio u San Francisko. Život ga nije mazio, a radio je kao fizički radnik i stolar. Natalijina majka bila je poreklom iz južnog Sibira, ali je odrasla u kineskom gradu Harbinu. Govoreći kasnije o svojim korenima, već kao velika holivudska zvezda, Natali Vud je u svojim pričama preplitala potpuno različite bajke o Ciganima čergarima, bogatim zemljoposednicima i aristokratama. Podizana je u pravoslavnom duhu i te veroispovesti nikada se nije odrekla. Njena majka maštala je da joj ćerkica postane glumica ili balerina, što se neočekivano brzo ostvarilo.
Jedan od biografa Natali Vud smatra da je, u oskudici u kakvoj su živeli, majka svoje snove i maštanja prenela na srednju ćerku. Ona je, kad god je mogla, vodila malu Nataliju u bioskop.
Nastavak pročitajte na sledećoj strani
Sećam se kako mi je govorila da onaj snimatelj s kraja Paramauntovih dokumentaraca, koji uperi svoj objektiv u publiku, u stvari snima mene. Ja sam se nameštala, pozirala i smeškala da ispadnem što bolje, mislila sam da će me on učiniti poznatom. Verovala sam u sve što mi je majka govorila ", otkrila je glumica jednom prilikom.
Životna priča - Natali Vud: Zauvek je otišla i sa sobom odnela istinu
Nedugo nakon Natalijinog rođenja, porodica se iz San Franciska preselila u okrug Santa Rosa u Kaliforniji. Tamo je devojčicu primetio reditelj ekipe koja je nešto snimala u predgrađu. Tako je, nekoliko nedelja pre nego što će napuniti pet godina, dobila ulogu od petnaest sekundi u filmu Srećna zemlja. Tu ju je primetio reditelj Irving Pikl, koji je uspostavio i čuvao kontakt sa porodicom naredne dve godine, dok se nije pojavila uloga za malenu Nataliju. Kad je pozvao njenu majku i zamolio je da, ukoliko može, dovede ćerku na probno snimanje, Marija Stepanovna toliko se uzbudila da je momentalno spakovala celu porodicu i preselila je u Los Anđeles. Uzalud je muž Nikolaj pokušavao da je odgovori od tako radikalnog poteza, ogromna snaga njene ambicije da Natalija postane zvezda bila je nezaustavljiva. Ako je verovati glumičinoj sestri Svetlani, koja se kasnije proslavila kao Lana Vud, Pikl je otkrio talentovano dete i hteo da ga usvoji.
Sa sedam godina Natalija je dobila ulogu nemačkog siročeta, koju je igrala uz slavnog Orsona Velsa i Klodet Kolbert u filmu Sutra je zauvek. Vels je kasnije pričao da je devojčica rođeni talenat:
Toliko je dobra da je to zastrašujuće."
Nakon još jednog filma u Piklovoj režiji, Natalijina majka potpisala je ugovor sa 20th Century Foxom za njenu prvu glavnu ulogu u božićnom klasiku Čudo u 34. ulici. Ovaj film, u kom je igrala uz Morin O'Haru, učinio ju je jednom od najvećih dečjih zvezda u Holivudu.
Nastavak pročitajte na sledećoj strani
U narednih nekoliko godina odigrala je brojne uloge u filmovima o porodici, pa je tako bila filmska ćerka Freda Mekmarija, Margaret Salivan, Džejmsa Stjuarta, pa čak i Bet Dejvis. Njen dečji opus obuhvata čak dvadeset glumačkih ostvarenja. Uz to, zakon je bio takav da su deca glumci do svoje osamnaeste godine morali da provode minimum tri sata u učionici pa je, paralelno sa snimanjima, Natali pohađala nastavu, koja je najčešće bivala upriličena u blizini studija u kojima je radila. I reditelji i nastavnici pričali su kasnije da je imala sve petice i da tako pametno dete u životu nisu videli. Ona se jednom osvrnula na taj period iz sasvim drugačije perspektive:
Neprekidno sam osećala krivicu tokom ta tri sata nastave jer sam znala da cela ekipa sedi i čeka me da završim. Čim bi nas učitelj pustio, trčala bih koliko me noge nose da stignem na set."
Natali Vud: Obnovljena istraga o smrti
Vrtoglavi uspon njene karijere nije se prekinuo ni u tinejdžerskom periodu. Već sa šesnaest godina igrala je sa Džejmsom Dinom u Buntovniku bez razloga, ultimativnom hitu tadašnje mlade generacije. Tada je prvi put nominovana za Oskara za sporednu žensku ulogu.
Završila je školu 1956. godine i potpisala ugovor sa studiom Warner Brothers. Praktično do kraja te dekade nije imala prazan hod, ali lepršave devojačke uloge nisu je zadovoljavale. Ona je želela nešto zahtevnije. Na sreću, uloga u Buntovniku pokazala je publici, kritici i rediteljima širok spektar njenih glumačkih sposobnosti. Nasuprot dotadašnjoj slatkoj devojčici, Natali je sada na platno iznosila nemir karakterističan za mlade tog doba. Zbog toga je dobila ulogu u odličnom, ali na blagajnama ne tako uspešnom ostvarenju All the Fine Young Canibals.
Nastavak pročitajte na sledećoj strani
Ni njen privatni život nije bio ništa manje zanimljiv od filmskih priča u kojima je glumila. Pojedini ljudi vole da se venčavaju više puta u životu, ali nema baš mnogo onih koji se više puta uzmu sa istom osobom, kao Natali Vud. Prema sopstvenom priznanju, još kao dete bila je zaljubljena u osam godina starijeg Roberta Vagnera. Kad je postala punoletna, nije gubila vreme: uspela je da preko studija udesi da se sretne s njim.
Viđao sam Natali po gradu, ali nikad mi nije izgledala preterano zainteresovano. Snimala je Buntovnika bez razloga i uglavnom bila sa Džejmsom Dinom, a ja sam provodio vreme sa starijom ekipom. Prvi put smo zaista razgovarali na jednoj modnoj reviji 1956. godine. Bila je prelepa, ali nije davala apsolutno nikakav znak da joj se dopadam. Kasnije sam otkrio da je potpisala ugovor sa mojim agentom isključivo zbog toga što je radio za mene. Uglavnom, mesec dana kasnije pozvao sam Natali na premijeru, a ispostavilo se da je to bilo baš na njen osamnaesti rođendan. Na večeri na koju smo otišli, oboje smo osećali kako se odnos među nama menja. Nakon toga poslao sam joj cveće i nastavili smo da se viđamo. Sećam se da sam se munjevito zaljubio u nju. Jedne večeri, dok smo sedeli na mom brodiću, pogledala me je s ljubavlju svojim tamnosmeđim očima u kojima se video odblesak lampiona. Taj trenutak promenio mi je život", ispričao je Robert Vagner.
Venčali su se godinu dana nakon prvog sastanka, uprkos veoma oštrom protivljenju njene majke Marije Stepanovne.
Nakon uspešne prvo dečje, a potom i tinejdžerske karijere, pred Natali se ukazalo beskrajno filmsko područje zrelih uloga. Ono što ju je usmerilo u tom nesagledivom dijapazonu mogućnosti bio je film Tramvaj zvani želja. Kad je videla rolu koju je ostvarila Vivijen Li, bila je opčinjena.
Međutim, sudbina je htela da Natali do 1961. godine naniže nekoliko uloga u prilično slabim filmovima, pa je čuveni reditelj Elija Kazan izjavi da je Vudova sada već isprana kao glumica. Ipak, to ga nije sprečilo da je pozove na razgovor povodom svog sledećeg filma.
Kad sam je video, uočio sam da se iza te spoljašnjosti fino vaspitane mlade supruge, u njenom oku krije neka iskrica očajanja. Pričao sam s njom tiše i ličnije, hteo sam da otkrijem njen unutrašnji život i kakvih tu ljudskih osobina ima. A onda mi je rekla da ide na psihoanalizu. Aha, to je to. Jadan njen suprug Robert Vagner, pomislio sam. A voleo sam Roberta. Volim ga i sad", ispričao je Kazan jednom prilikom.
Ta godina donela je pred Natali dve prekretnice.
Nastavak pročitajte na sledećoj strani
Prva je bila uloga u Kazanovom kultnom ostvarenju Sjaj u travi, verovatno jednom od najpopularnijih holivudskih filmova svih vremena, koja joj je vratila staru slavu, ali i mnogo više od nje. Druga je bila razvod od Roberta koji je Elija predvideo.
Na profesionalnom planu, naredna dekada donela joj je brojne velike uspehe i uloge koje su ostale zabeležene u istoriji svetske kinematografije. Prva u nizu bila je ona u Priči sa zapadne strane, mjuziklu o mladalačkim idealima i uličnim bandama baziranom na romansi o Romeu i Juliji.
Ali, osim teških dramskih rola, oprobala se i u komedijama, od kojih je najznačajniji spektakl Velika trka, u kom je igrala sa Džekom Lemonom, Tonijem Kertisom i Piterom Folkom. U to vreme čak je i odbila ulogu u filmu Boni i Klajd, koja je posle pripala Fej Danavej, a to je opravdala time što nije htela da se odvaja od svog psihoanalitičara tokom snimanja.
Naravno, u moru uloga koje je tih godina odigrala bilo je i onih koje nisu bile baš sjajne, ali Natali je i tu bila posebna. Nagrada Harvard Lampoon (Harvardska činija) dodeljena joj je 1966. za najgoru glumicu godine i ona je prva filmska diva u istoriji kinematografije koja je otišla da lično primi tu nagradu.
U to vreme počela je da se viđa sa britanskim producentom Ričardom Gregsonom. Pošto njegov prethodni brak nije bio zvanično okončan, par je bio u vezi dve i po godine, dok papiri nisu bili spremni za novo venčanje, što se dogodilo u maju 1969. godine. Već naredne dobili su ćerku Natašu. Međutim, 1971. godine iznenada su se razdvojili, pošto je Natali načula nedoličan Ričardov razgovor sa sekretaricom. Ovaj razlaz istovremeno je predstavljao i Natalino udaljavanje od sopstvene porodice. Majka i sestra ubeđivale su je da ostane sa Gregsonom zbog dobrobiti deteta, a njen odgovor na taj savet bilo je podnošenje zahteva za razvod.
Čim je ova nesrećna ljubavna epizoda okončana, obnovila je romansu sa Robertom Vagnerom. Ponovo su se venčali tri meseca nakon okončanja razvoda sa Gregsonom, a posle dve godine dobili su ćerku Kortni Vagner. Ostali su zajedno do glumičine prerane smrti 1981. godine.
Nastavak pročitajte na sledećoj strani
Tokom snimanja filma Brainstorm, deo ekipe rešio je da se malo opusti i provede vikend na jahti Sjaj u blizini ostrva Santa Katalina. Na brod su se ukrcali Natali, njen suprug Robert, glumac Kristofer Voken i kapetan plovila Denis Davern. Plovidba je, kao što je to običaj u visokom društvu, zapravo bila pokretna žurka sa izobiljem alkohola i drugih psihoaktivnih supstanci.
Otisnuli su se 28. novembra, a u osam izjutra narednog dana beživotno telo Natali Vud pronađeno je u vodi, oko kilometar i po od broda. U blizini je bio gumeni čamac Valijant, koji je pripadao jahti Sjaj. Natali je imala paničan strah od duboke vode i zauvek će ostati tajna zašto je napustila brod, kuda je krenula i zašto se utopila. Obdukcija je pokazala da je glumica na telu imala nekoliko modrica, kao i abraziju na levom obrazu, kakva obično nastaje posle šamara. Kasnije, u svojoj knjizi Parčići mog srca, Robert Vagner otkrio je da su se te večeri Natali i on zaista posvađali, ali ništa više od toga. Kad je otišao u kabinu da legne, ona nije bila tamo. Uz to, autopsijom je u njenoj krvi pronađeno 1,4 promila alkohola, kao i dve vrste lekova: jedni protiv morske bolesti, a drugi protiv bolova, poznati i po tome što pojačavaju dejstvo alkohola. Uzrok smrti bili su davljenje i hipotermija. Uprkos ponovnom otvaranju slučaja pre pet godina, kad je kapetan broda priznao da je lagao i da je svađa između Natali i Roberta bila takva da je zapravo on odgovoran za njenu smrt, ništa novo nije utvrđeno. Nije pomoglo ni otvaranje dodatnih deset strana obdukcijskog izveštaja u kom se navodi da su modrice po telu mogle nastati pre utapanja, ali to nije moguće sa sigurnošću tvrditi, posebno zbog toga što levotiroksin, koji je pronađen u krvi Vudove, može da izazove pojavu modrica.
Natali Vud sahranjena je u Memorijalnom parku u Vestvud Vilidžu u Los Anđelesu. Hiljade obožavalaca, predstavnika medija i filmske industrije tiskali su se da isprate legendarnu glumicu, ali zamoljeni su da ostanu izvan ograde groblja. Među onima koji su uputili poslednji pozdrav holivudskoj divi bili su Frenk Sinatra, Elizabet Tejlor, Fred Aster, Rok Hadson, Dejvid Niven, Gregori Pek, Džin Keli, Elija Kazan i Lorens Olivije. Upućeni tvrde da su se nad grobom dive, neznano iz čijih usta, začuli i stihovi iz njenog najvećeg filma:
Sada, kada ništa na svetu ne može vratiti dane prohujalog leta, naš sjaj u travi i bleštavost sveta, ne treba tugovati,
već tražiti snage u onom što je ostalo i s tim živeti.
