Sećam se kako je moja baka pričala da je majka kada je otišla u partizane iza sebe ostavila šezdeset pari cipela.Komunizam je za nju bio apstraktna ideja, nešto što je naučila u školi čitajući Marka i Engelsa. Postati partizankom bio je idealistički odabir, čak i pomodni".
Za umetnost se odlučila vrlo mlada. Prijatelj njenog oca posetio ih je i pokazao joj jedan umetnički proces, nabacio je niz boja na sliku, spalio tu sliku, rekao joj je kako je reč o zalasku sunca. Marina Abramović verovala je da je to fantastičan prizor. Odlučila je posle toga da studira umetnost, ali njene su ideje bile radikalnije.
Marina Abramović: Postali smo neosetljiva ljudska bića
Prema Marini Abramović, ženi i umetnici, ljudi nikada nisu bili ravnodušni, ili je vole ili ne.
Mnogo mojih neprijatelja postali su mi prijatelji, i obrnuto. Ljudi imaju određenu percepciju o vama, koja se, naravno, menja kada vas upoznaju. Srela sam se s toliko ljubomore tokom života, i još nisam imuna na to".
Šezdesetih godina bila je jedina žena u grupi šestorice studenata umetnika, za jednog od njih, Nešu, udala se u svojim ranim dvadesetim godinama. Bili su u braku pet godina, ali nikad nisu živeli zajedno. Neša, kaže, danas, ne bi pričao s njom:
Da se vratim u Beograd, ne bi želeli da me vide, umetnici. Podsećam ih na njihov neuspeh. Toliko imam ljubavi za njih, a oni za mene niti malo". Ona se, kaže, nikada nije promenila: "Svoj rad mogu opisati i čistaču i predsedniku. Komunistkinja sam ako se gleda u tom kontekstu”.
Međutim, u knjizi je i opisala Nešu na sledeći način:
