Kad je napunila šesnaest godina, otac ju je prijavio na izbor za mis Berbenka, gradića dvadesetak kilometara udaljenog od Los Anđelesa
Rejnoldsova je umrla u bolnici ’Cedar-Sinai’ gde je bila smeštena pošto je pretrpela jak moždani udar, nepunih 24 časa pošto je preminula njena kćerka glumica Keri Fišer.
"Želela je da bude sa Keri", kratko je rekao njen sin Tod Fišer za ’Variety’.
Posle tri razvoda i tri bankrota, ćerkinih duševnih problema i zastoja u karijeri, Rejnoldsova ni u poodmaklim godinama nije napuštala želja i energija da radi. Iako je karijeru započela posle Drugog svetskog rata, snimila više od šezdeset filmova, pojavila se u dvadesetak televizijskih serijala, nastupala na Brodveju i londonskom Vest Endu, najpoznatija je po ulozi u jednom od najpopularnijih filmskih mjuzikla svih vremena, ‘Pevajmo na kiši’, 1952, u kojem je pevala i plesala uz Džina Kelija i Donalda O’Konora, i filmu ‘The Unsinkable Molly Brown’ (1964), koji joj je doneo jedinu nominaciju za Oskara.
Iako zlatnu statuu nikada nije osvojila, dobila je niz drugih prestižnih priznanja, od kojih su joj najdraže bile ‘American Comedy Award’ za životno delo 1996. i Emi za ulogu Bobi Adler u sitkomu ‘Vil i Grejs’ (2000)
"Danas ne mogu da verujem kako sam bila glupa. Zamislite, kao devojčica sanjala sam da ću jednoga dana postati nastavnica fizičkog vaspitanja! Možda bih tako izbegla neke teške situacije, kao, na primer, tri bankrota u koje su me gurnuli bivši muževi, ali ostala bih zakinuta i za mnogo toga lepog i uzbudljivog", priznala je svojevremeno u šou-programu Opre Vinfri.
Za njenu sudbinu dobrim delom su zaslužni i roditelji: otac Rejmond Frensis Rejnolds, koji je radio kao stolar u železničkoj kompaniji ‘Southern Pacific Railroad’, od prvog dana je čvrsto stajao uz mlađu kćerku koja se rodila kao Meri Franses Rejnolds 1. aprila 1932. u teksaškom gradu El Paso, a majka Maksin pobožno je slušala supruga i nikada mu se nije usprotivila. Mala Meri bila je miljenica u porodici, a već kao predškolsko dete obožavala je da imitira komšije i znala da oponaša razne dijalekte.
Kad je napunila šesnaest godina, otac ju je prijavio na izbor za mis Berbenka, gradića dvadesetak kilometara udaljenog od Los Anđelesa, gde se porodica preselila pre Drugog svetskog rata. Motiv je bio prizeman: prva nagrada bili su svileni šal i bluza, odevni rariteti ratne 1944, a kad je tako neodoljivo privlačnu nagradu i osvojila, Meri je imala osećaj da joj je ceo svet pod nogama. I kako to obično biva, takmičenje je pratio i lovac na talente iz filmske kompanije ‘Warner Brothers’, koji je mladoj pobednici odmah ponudio angažman u Holivudu.
Meri je prihvatila ponudu, odmah promenila ‘previše obično’ ime Meri u ‘Debi’, otac je potpisao ugovor u njeno ime, jer je još bila maloletna, a majka je beskrajnom strpljivošću molila Boga za oproštaj jer je u njihovoj verskoj zajednici poziv glumice bio samo lepši izraz za jeftinu devojku.
Posle nekoliko epizodnih uloga u mjuziklima, 1952. dobila je ulogu Keti Selden u ‘Pevajmo na kiši’, koja je – kako se pokazalo – bila ključna za njenu karijeru. Film joj je otvorio sva holivudska vrata, iako u početku nije postigao veliki uspeh. Međutim, kako je vreme odmicalo, mjuzikl je pridobijao sve više poštovalaca, pa je krajem prošlog veka uvršćen među sto najvećih ostvarenja Holivuda.
Nastavak na sledećoj strani!
