Kad je napunila šesnaest godina, otac ju je prijavio na izbor za mis Berbenka, gradića dvadesetak kilometara udaljenog od Los Anđelesa
Rejnoldsova je umrla u bolnici ’Cedar-Sinai’ gde je bila smeštena pošto je pretrpela jak moždani udar, nepunih 24 časa pošto je preminula njena kćerka glumica Keri Fišer.
"Želela je da bude sa Keri", kratko je rekao njen sin Tod Fišer za ’Variety’.
Posle tri razvoda i tri bankrota, ćerkinih duševnih problema i zastoja u karijeri, Rejnoldsova ni u poodmaklim godinama nije napuštala želja i energija da radi. Iako je karijeru započela posle Drugog svetskog rata, snimila više od šezdeset filmova, pojavila se u dvadesetak televizijskih serijala, nastupala na Brodveju i londonskom Vest Endu, najpoznatija je po ulozi u jednom od najpopularnijih filmskih mjuzikla svih vremena, ‘Pevajmo na kiši’, 1952, u kojem je pevala i plesala uz Džina Kelija i Donalda O’Konora, i filmu ‘The Unsinkable Molly Brown’ (1964), koji joj je doneo jedinu nominaciju za Oskara.
Iako zlatnu statuu nikada nije osvojila, dobila je niz drugih prestižnih priznanja, od kojih su joj najdraže bile ‘American Comedy Award’ za životno delo 1996. i Emi za ulogu Bobi Adler u sitkomu ‘Vil i Grejs’ (2000)
"Danas ne mogu da verujem kako sam bila glupa. Zamislite, kao devojčica sanjala sam da ću jednoga dana postati nastavnica fizičkog vaspitanja! Možda bih tako izbegla neke teške situacije, kao, na primer, tri bankrota u koje su me gurnuli bivši muževi, ali ostala bih zakinuta i za mnogo toga lepog i uzbudljivog", priznala je svojevremeno u šou-programu Opre Vinfri.
Za njenu sudbinu dobrim delom su zaslužni i roditelji: otac Rejmond Frensis Rejnolds, koji je radio kao stolar u železničkoj kompaniji ‘Southern Pacific Railroad’, od prvog dana je čvrsto stajao uz mlađu kćerku koja se rodila kao Meri Franses Rejnolds 1. aprila 1932. u teksaškom gradu El Paso, a majka Maksin pobožno je slušala supruga i nikada mu se nije usprotivila. Mala Meri bila je miljenica u porodici, a već kao predškolsko dete obožavala je da imitira komšije i znala da oponaša razne dijalekte.
Kad je napunila šesnaest godina, otac ju je prijavio na izbor za mis Berbenka, gradića dvadesetak kilometara udaljenog od Los Anđelesa, gde se porodica preselila pre Drugog svetskog rata. Motiv je bio prizeman: prva nagrada bili su svileni šal i bluza, odevni rariteti ratne 1944, a kad je tako neodoljivo privlačnu nagradu i osvojila, Meri je imala osećaj da joj je ceo svet pod nogama. I kako to obično biva, takmičenje je pratio i lovac na talente iz filmske kompanije ‘Warner Brothers’, koji je mladoj pobednici odmah ponudio angažman u Holivudu.
Meri je prihvatila ponudu, odmah promenila ‘previše obično’ ime Meri u ‘Debi’, otac je potpisao ugovor u njeno ime, jer je još bila maloletna, a majka je beskrajnom strpljivošću molila Boga za oproštaj jer je u njihovoj verskoj zajednici poziv glumice bio samo lepši izraz za jeftinu devojku.
Posle nekoliko epizodnih uloga u mjuziklima, 1952. dobila je ulogu Keti Selden u ‘Pevajmo na kiši’, koja je – kako se pokazalo – bila ključna za njenu karijeru. Film joj je otvorio sva holivudska vrata, iako u početku nije postigao veliki uspeh. Međutim, kako je vreme odmicalo, mjuzikl je pridobijao sve više poštovalaca, pa je krajem prošlog veka uvršćen među sto najvećih ostvarenja Holivuda.
Nastavak na sledećoj strani!
Debi je za samo nekoliko godina snimila desetak uloga, pa kad je 1957. dobila glavnu rolu u filmu ‘Tammy and the Bachelor’, gledaoci su već imali utisak da je oduvek na velikom platnu. Naslovna pesma iz tog filma, ‘Tammy’, postigla je tako veliki uspeh da ju je snimila kao singl koji je za nekoliko meseci dostigao zlatni tiraž i status najprodavanije ploče godine.
Diskografske kuće obasule je primamljivim ponudama, a ona nije oklevala i do 1960. snimila je nekoliko albuma koji su joj doneli, za ono vreme, astronomske zarade. Uz takvu popularnost počeli su i angažmani na mediju koji je postajao sve moćniji – televiziji, kojoj je Debi Rejnolds ostala privržena sve do kraja života.
Uz tako intenzivan profesionalni život Debi Rejnolds je proživljavala i burna privatna razdoblja. Sredinom pedesetih godina zaljubila se u četiri godine starijeg pevača Edija Fišera, uverena da će s njim provesti ostatak života.
"Iz ove perspektive gotovo da bih mogla umreti od smeha, ali tada sam mislila da je brak svetinja i da se razvodi događaju ljudima koji nisu normalni. Kad sam se 1955. udala za Edija, mislila sam da ćemo ostati zajedno do smrti. Ne zaboravite, mama me odgajala prema crkvenim kanonima i, premda sam glumica, u nekim pogledima na život nisam se odmakla od njenih stavova", objasnila je kasnije.
Mladi par dobio je 21. oktobra 1956. kćerku Keri, a 1957. sina Toda. Fišer je zarađivao milione dolara u vreme kad je godišnja radnička plata u SAD iznosila tek 2.000 dolara, a Debi Rejnolds je po filmu dobijala i po 200.000 dolara, pa su uskoro kupili velelepnu vilu na obroncima Los Anđelesa. Međutim, porodična idila nije dugo trajala.
Debi Rejnolds bila je dugogodišnja bliska prijateljica glumice Elizabet Tejlor, a Edi Fišer najbolji prijatelj tadašnjeg Elizabetinog supruga, producenta Majkla Toda, čiji je ‘Put oko sveta za osamdeset dana’ 1956. dobio Oskara za najbolji film. Štaviše, Fišer je bio venčani kum Majklu Todu kad se posle dva neuspešna braka 2. februara 1957. i treći put oženio. Elizabet Tejlor tada su bile 34 godine i, jednako kao i Tod, imala je iza sebe dva neuspela braka. Dva para su se posećivala i održavala bliske i vrlo srdačne odnose, naročito pošto je Elizabet 6. avgusta 1957. rodila kćerkicu Lizu.
Ali, uskoro se zla kob nadvila nad njih četvoro, i to na vrlo bizaran način. Tod je 22. juna 1958. krenuo privatnim avionom iz Los Anđelesa u Nju Meksiko, pomalo nesrećan što i njegova prelepa supruga nije mogla da pođe s njim.
Elizabet je, naime, imala povišenu temperaturu, pa je u poslednjem trenutku odustala od putovanje. Kako se pokazalo, bolest joj je spasla život. Nepun sat nakon poletanja Tod je obavestio kontrolu leta da je njegovom avionu otkazao jedan motor i letelica je u sledećih nekoliko minuta nestala s radara.
U kasnim popodnevnim satima krhotine aviona pronađene su razbacane u krugu od nekoliko stotina metara, a sve troje putnika i pilot su poginuli.
Potraga za njihovim telima trajala je danima. Toda su identifikovali po ostacima vilice, venčanom prstenu i paru dugmadi za manžete koje mu je za Božić poklonio Edi Fišer. Uz sve to, nakon što je sahranjen u Forest Parku u Ilinoisu, na jevrejskom groblju ‘Beth Aaron’, proširila se glasina kako je u grob položen s dijamantskim prstenom vrednim 100.000 dolara, koji mu je Liz poklonila za prvu godišnjicu braka. Ubrzo nakon toga grob je oskrnavljen i ono malo njegovih ostataka policija je našla razasute uz grobnicu.
Elizabet Tejlor je morala još jednom da se oprosti s poginulim suprugom, ali je on ovaj put sahranjen u tajnosti, na mestu koje nikada nije objavljeno u javnosti. Slomljena svim tim tragedijama, Elizabet Tejlor je zapala u teško psihičko stanje u kojem joj je najveću utehu pružao Edi Fišer, najbolji prijatelj pokojnog supruga. Međutim, očajna supruga i prijatelj brzo su prešli granicu između tešenja i odnosa sasvim druge prirode.
"U početku nisam ništa slutila. Na neki način, bila sam srećna da Edi može da pomogne Elizabet jer sam shvatala koliko joj je teško. Međutim, kad sam jedne večeri, gotovo u gluvo doba noći pozvala Elizabet, a s druge strane žice začula glas svoga muža, sve mi je najednom postalo jasno. Čula sam i njen šapat kad ga je pitala ko zove, a onda njegov uspaničeni glas. Rekla sam mu: "Edi, skloni se i daj slušalicu Elizabet", na šta mi je on energično odgovorio: "Debi, Liz i ja se volimo, i ja želim razvod". Skamenila sam se od užasa. Te su mi reči još godinama odzvanjale u glavi", priznala je Debi Rejnolds u intervjuu za CBS 2009.
Šok je svakako morao biti velik, ali Fišer se nije pokolebao. Uprkos sveopštoj osudi javnosti, razveo se od Debi i nedelju dana pošto je razvod postao pravosnažan, 12. maja 1959, postao je četvrti muž prelepe Elizabet Tejlor. Tada nije mogao ni da sluti da će njihov brak potrajati nepunih pet godina i da će se ćudljiva Liz posle njega udavati još četiri puta. Nije ni on zaostajao: ženio se još triput, a brakovi su mu trajali sve kraće. Svoj burni život opisao je u dve autobiografije: ‘My Life, My Loves’ (1981), i ‘Been There, Done That’ (1999), u kojoj je eksplicitno i bez ikakvih ograda opisao sve veze i skandale od kojih nije zazirao ni u zrelijem životnom dobu.
Nakon što je druga knjiga objavljena, njegova kćerka Keri, koja je u to vreme priznala kako je imala mnogo problema s odrastanjem uz slavne roditelje i kako je zbog droge i težeg oblika bipolarnog poremećaja duže vreme boravila na psihijatrijskom lečenju, izjavila je:
"Sad mi je jasno odakle potiče moja duševna bolest. Kad sam bila mala, oca nisam gotovo ni viđala. On je bio opsednut sobom, svojom veličinom i važnošću, a mi kao da nismo postojali. Podvrgavala sam se elektrošokovima, kojima su mi lekari ‘razbijali beton’ u mozgu. S iskustvom koje danas imam, jasno mi je da je moj otac bio još teži pacijent od mene."
NE PROPUSTITE
