Pevačica oduvek je verovala da joj je Bog namerio nešto više
U sedmoj godina već je pisala nove stihove, a sredinom osamdesetih u jednom intervjuu objasnila je kako je tokom života napisala više od tri hiljade pesama. I dalje svakodnevno piše, a jednom je istakla kako u svakom delu kuće ima blokove, olovke i male diktafone da bi mogla da zapiše svoje misli i pretoči ih u stihove. Iako nikada nije naučila da čita note, u srednjoj školi dopustili su joj da svira bubanj u orkestru jer su pretpostavili da je to jedini instrument za koji ne treba biti muzički pismen. Nepoznavanje nota nije joj predstavljao problem, pa je odlično svirala gitaru, čak i sa svojim dugim noktima, potom bendžo, klavir, cimbal, usnu harmoniku i harfu.
Surovo detinjstvo služilo joj je kao inspiracija za pesmu "Coat of Many Colours" koja joj je ujedno i najdraža iz celog njenog opusa. Mnogi joj nisu verovali, ali je baš u njoj opisala sopstvena okrutna iskustva koja je kao dete iskusila. Naime, budući da roditelji nisu mogli da joj priušte nov kaput, mama joj je od ostataka starih krpa sašila jedan. Kada se potom pojavila u školi, svi su je zadirkivali i ismevali zbog siromaštva. Pošto ispod zakopčanog kaputa nije imala majicu, dečaci su pokušavali da joj otkopčaju kaput, zbog čega je pobegla plačući, ali majka ju je utešila rečima da iako nemaju dovoljno novca, u njihovoj porodici postoji mnogo ljubavi.
"Obožavala sam da nastupam i sada se samo nadam da svi vi vidite da sam jedna mala devojka sa brda Tenesija koja ispunjava svoje snove svaki put kada stane na pozornicu. Stvarno sam bila blagoslovena što sam imala porodicu koja je u potpunosti podržala moje snove. Za decu je najvažnije da imaju nekoga ko će im biti podrška i reći kako mogu da uhvate i dugu ako žele" – govorila je ranije pevačica.
Podršku svoje porodice imala je kada je još kao devojčica pevala duhovne pesme na lokalnim radijskim i televizijskim stanicama. Kada joj je bilo trinaest godina čak je nastupila i u katedrali kantrija "Gran Ole Opryju" u Nešvilu, gde je upoznala i velikog Džonija Keša koji joj je savetovao da ne sluša tuđa mišljenja, nego da radi ono što hoće, a to je bilo pevanje i pisanje pesama.
"Sećam se da sam prvi put videla Džonija kada sam imala trinaest godina. Bio je mršav, žilav i samouveren na sceni. Tada sam shvatila šta je to seksualna privlačnost. Samo sam osećala kako se kreće i u meni se nešto duboko pokrenulo. Uzbuđenje, požuda... Nisam baš u potpunosti shvatala šta se dešava." – tako je Doli opisala prvi susret sa Kešom s kojim je kasnije postala dobra prijateljica, baš kao i sa njegovom suprugom Džun Karter.
NE PROPUSTITE
