Dok se po srpskim medijima uveliko nagađa da li će se Ognjen Koroman vratiti u Beograd i zaigrati u FK Crvena zvezda ili će preći u škotski Harts, porodica ovog tridesetogodišnjeg fudbalera uživa u čarima Portsmauta, grada smeštenog na samom jugu Velike Britanije, na kanalu Lamanš koji razdvaja Francusku od Britanskih ostrva i spaja Atlantski okean sa Severnim morem. Pre tri godine otvorio je vrata svog doma ekipi magazina Story. Kada je krajem januara prošle godine Ognjen pristao da zaigra za engleskih fudbalski klub Portsmaut, naš reprezentativac bio je spreman na razna odricanja i surovo navikavanje na novu sredinu, u čemu mu je najveću podršku pružila porodica, koja ga od početka karijere prati u stopu. Ipak, on nije nije ni slutio da će mu upravo boravak u ovoj prelepoj luci doneti dugo priželjkivani mir i dovoljno vremena za njegove najmilije, sa kojima nikada ranije nije bio toliko blizak. Supruga Irena i ćerkice Neda i Nađa predstavljaju ceo njegov svet i spreman je da im podredi sve u životu, pa čak i posao.
- Razlika između života u Beogradu i ovog u Portsmautu je ogromna, jer smo ovde nekako izolovani i uskraćeni za druženje sa našim sunarodnicima, pošto ih i nema. Kod kuće se stvari prebrzo dešavaju, imamo dosta obaveza i prijatelja sa kojima se viđamo, a u ovom engleskom gradiću sve je mnogo smirenije. Srećan sam što sam svakodnevno upućen na članove svoje porodice i što se odlično slažemo, sada konačno imamo vremena da se posvetimo jedni drugima na pravi način - kaže Ognjen.
S obzirom na to da je u FK Portsmaut pošteđen višednevnih odlazaka u karantin, jer on tamo traje samo nekoliko sati pre utakmice, kao i da dnevno ima samo jedan trening, Koroman nije pretrpan obavezama, pa uživa u tome da supruzi i ćerkicama priređuje razna iznenađenja. Najdraži su im odlasci u London, koji je od njihovog grada udaljen oko osamdeset kilometara. Iz engleske prestonice Ognjen se najčešće vraća praznog novčanika, ali su njegovi ukućani nasmejani i dobro raspoloženi.
- U Portsmautu nema diskoteka, pa su nam na raspolaganju samo pabovi, u koje retko odlazimo. Izlasci nam se uglavnom svode na večere po restoranima. Ja, za razliku od Ognjena, ne volim mnogo da izlazim i prija mi ovakav način života, kao i šetnje sa decom i obilaženje znamenitosti. Veoma često odlazimo do tornja Spinaker po kojem je Portsmaut prepoznatljiv. Koliko god da je po dolasku bilo teško, sada mi je prelepo i konačno uživamo u svemu što nas okružuje. Posvećena sam ćerkicama, jer su mi njih dve najvažnije na svetu, a i dopada mi se što moj suprug sa nama provodi više vremena nego ikada do sada. Vodimo normalan porodični život i bez preteranog luksuza, o čemu sam oduvek maštala - priča Irena. Porodica Koroman smeštena je u samom centru lučkog grada, u naselju zatvorenog tipa i u zgradi ispred koje je nemoguće naći i najmanji papirić. Iako su mu nudili luksuzne vile, Ognjen je izabrao stan koji se prostire na više od sto kvadrata i ima dve terase, četiri spavaće i jednu dnevnu sobu, trpezariju, kuhinju i toalet.
- Godine rada koje sam ostavio iza sebe, pripremile su me za česte promene sredine. Kao i većina fudbalera, na početku karijere nisam mnogo razmišljao o tome kako će moja porodica reagovati na selidbe i da li će im se dopasti mesto u koje dolaze. Veoma dugo sam van Srbije i smatram da sam dovoljno zaradio, pa sada na stvari gledam drugačije i najbitnije mi je mišljenje porodice. Da bi mi život imao smisla, izuzetno je važno da su mi supruga i deca zadovoljni, a njima je u Portsmautu, čini mi se, lepše nego meni.
Da Ognjen odabere stan u kojem žive nepunih godinu dana, presudilo je pre svega to što je on prostran i pogodan za igrarije njihovih ćerkica, petogodišnje Nede i dvogodišnje Nađe.
- Dobili smo potpuno opremljen stambeni prostor, u koji smo uneli samo najneophodnije stvari. Nismo kupovali nameštaj, niti skupocene predmete, jer smo ranije mnogo toga ostavljali u prethodnim iznajmljenim stanovima. Dok smo živeli u Samari, u Rusiji, opremili smo skoro ceo enterijer i na kraju sve ostavili gazdi, jer nismo mogli da nosimo nameštaj u Beograd. Ognjen je, kada je reč o kupovini, veoma popustljiv, pa bi klinkama uzeo svaku igračku koju vide, a ja ih u tome ograničavam. Međutim, u kući je on autoritet i kada povisi ton, njih dve bez reči prestanu da se svađaju. Radi se o tome da se i ćerke, kao i nas dvoje, mnogo razlikuju, Nađa je mirna poput mene, a Neda hiperaktivna kao tata – iskrena je gospođa Koroman.
Ireni klima savršeno odgovara, dok se Ognjen još nije navikao na česte kiše i dane sa samo nekoliko sunčanih sati.
- Pre nego što sam došla u Portsmaut, svi su mi govorili da je u Engleskoj neprestano hladno i tmurno. Međutim, klima je zbog blizine mora i okeana sasvim odgovarajuća i iako često pada kiša, pa nekoliko dana ne možemo da izađemo iz kuće, temperatura nikada nije ispod nule. Ponekad se čuje huk okeana, koji deluje umirujuće i može da zvuči kao prava uspavanka. Ovde mi se najmanje sviđa hrana. Iako imaju bogatu ponudu prehrambenih proizvoda, ne dopadaju mi se plastična veštačka jela sa čudnim mirisom, a Britanci, generalno, nisu lep narod.
Koliko god da im je na početku bilo neobično, Koromani su se u međuvremenu navikli da su Englezi zatvoreni i da od starih navika, poput ispijanja kafa sa komšijama, neće biti ništa.
- Kroz razgovor sa ljudima koji ovde dugo žive, shvatio sam da nije isključeno da provedemo i dvadeset godina u stanu i ne saznamo ko nam je prvi komšija. Nama to nije problem, ali takva situacija nam teško pada zbog Nede, kojoj nedostaju drugarice iz vrtića i Karađorđev park, u kojem se najčešće igrala. Mlađoj Nađi je najvažnije da je uz nju dadilja Maki, koja živi sa nama od njenog rođenja, pa je i dolazak u Portsmaut bio logičan sled događaja. Dugo sam razmišljao o tome da li da odemo iz Engleske ili ostanemo ovde, jer je to odlično uređena zemlja i bila bi savršena za školovanje dece. Neda bi, da je krenula na vreme, po engleskim pravilima sada bila treći razred, pa je u zaostatku. Iz tog razloga želim da se vratim u Beograd, jer bih voleo da sledeće godine krene u školu. Pored toga, želim i da sa saigračima iz FK Crvena zvezda pokušam da uđemo u Ligu šampiona, što će verovatno presudno uticati na to da igram za najtrofejniji srpski klub u narednih šest meseci - otkriva ovaj fudbalski as.
Iako je stupio u brak kada je imao samo dvadeset i jednu godinu, Ognjen tvrdi da se nikada nije pokajao zbog toga što je veoma mlad osnovao porodicu. Irenina podrška i ljubav ćerkica pomogli su mu da izađe iz mnogih, naizgled nerešivih, situacija, pa ni zbog čega ne bi rizikovao da ih izgubi.
- Kao i svaki bračni par, i mi smo imali poteškoća. Smeta mi što Ognjen ima obožavateljke, ali trudim se da se ne obazirem na razne spekulacije i sačuvam našu privatnost. Nikada nisam volela eksponiranje, izlaske na javna mesta i druženje sa suprugama Ognjenovih kolega - otvoreno kaže Irena.
- Ne bih dozvolio sebi da zbog gluposti izgubim svoje najmilije, a i ne dajem povoda za tračeve. Irena je bila sa mnom i kada nisam imao novca, a i znam da je u mom poslu teško naći normalnu osobu, koja bi u brak stupila zbog ljubavi. Imao sam sreću da sretnem ženu koja me podržava u svemu, a zdrava porodica i normalni prijatelji su preduslov za uspešnu karijeru - ističe Ognjen.
Narušeno zdravlje starije ćerkice Nede, koja je tokom skoro cele prošle godine imala povišenu temperaturu, još više je zbližilo Koromanove. Lekari u Beogradu ni posle višemesečnog lečenja po raznim klinikama nisu uspeli da nađu žarište bolesti i uspostave dijagnozu, pa je bračni par prolazio kroz pravi pakao.
- Iako su mnogi doktori u Srbiji smatrali da se radi o nekoj ozbiljnoj bolest i na smrt nas uplašili, na kraju se ispostavilo da je reč o običnoj upali bešike. Najgore je bilo kada su joj, posle boravka u bolnici i brojnih analiza, dali otpusnu listu, a nama rekli kako ne mogu da ustanove zbog čega neprestano ima povišenu temperaturu - seća se ovaj uspešni fudbaler.
- Nadala sam se da će lekovi koje su davali Nedi delovati i da će joj biti bolje. Međutim, čim bi prestala da ih pije, temperatura bi joj se vraćala, pa smo na kraju odlučili da se obratimo lekarima u Engleskoj. Otišli smo u najbolju bolnicu za decu Grejt Ormond, gde je doktorka Pilkington za pet dana ustanovila da je reč o upali sluzokože bešike, koju je teško otkriti. Veliku zahvalnost za pomoć prilikom lečenja moje ćerkice dugujem predsedniku Zajednice prvoligaša Aci Buliću i njegovoj supruzi Bibi, koji su nas uputili na tu kliniku i sve vreme nam nesebično pružali podršku. Neda sada pije sirup i sve se, hvala Bogu, dobro završilo - srećna je Irena.
Ognjen je dugo bio pod stresom zbog nezavidne situacije u klubu, jer ga je mučilo to što češće sedi na klupi, nego što na terenu pokazuje šta ume, ali tek kada se suočio sa zdravstvenim tegobama svoje starije ćerkice, on je u potpunosti spoznao šta su to pravi problemi.
- Nikoga ne osuđujem, ali imam utisak da je u Beogradu bolest moje ćerke neozbiljno shvaćena. Bolnica u Londonu, u kojoj je Neda boravila sedam dana, jedna je od najskupljih u celom svetu, a cifra koju sam dao za lečenje je zaista astronomska, pa ne bih hteo ni da je pominjem. Upravo sam zbog toga i zabrinut za ljude koji imaju mnogo manje novca nego ja i pitam se kako oni uspevaju da izleče svoju decu. Bio sam nervozan što ne igram u klubu, ali ćerkina bolest me je izuzetno uznemirila i doprinela tome da shvatim kako sam se do sada brinuo oko gluposti.
Mirjana M. Višnjić
Tekst je objavljen u 68. broju magazina Story koji je izašao devetog januara 2007. godine
