Tišinu koja dominira s pažnjom uređenim dvorištem porodične kuće mladog pevača Nemanje Stevanovića u poslednjim danima leta kada je magazin Story pre dve godine bio u poseti, narušavaju jedino zvuci njegove muzike i prepoznatljiv glas zbog koga je nedavno stekao iznenadnu slavu. Neočekivana popularnost koju mu je tokom poslednjih nekoliko meseci donela emisija Zvezde Granda ovom dvadesetpetogodišnjaku nametnula je novi kućni red, a on podrazumeva intenzivno vežbanje tokom popodnevnih časova. Svoj muzički talenat i ličnost punu samopouzdanja gradio je na ognjištu prostranog doma sazidanog na tlu prigradskog beogradskog naselja Velika Moštanica. Na placu od dvadeset sedam ari nalaze se dve kuće.
- Onu veću, na dva sprata, delim sa roditeljima Biljanom i Dušanom, a u manjoj su do pre četiri godine živeli očevi roditelji. Kada je deka Svetislav preminuo, u njoj je ostala baka Zorka - priča Nemanja, koji se posebno raduje zajedničkom okupljanju svih članova porodice u prostranoj bašti. - Trava u dvorištu mora bar jednom nedeljno da se kosi, kako bi bila po našem ukusu - kratka i uredna. Na njoj se najviše igram sa zlatnim retriverom Medom koji je ogroman, iako ima tek devet meseci.
Potrebu da se odvoji od roditelja talentovani muzičar sproveo je u delo kada je dobio najpre svoju sobu, a potom i ceo stan.
- Po završetku osnovne škole dobio sam ne samo novu sobu, već i ceo sprat ove naše kuće u kome sam, iako nije bio potpuno uređen, imao osećaj izdvojenosti i sopstvenog mira. Jedini problem predstavljalo mi je kupatilo, jer sam morao da silazim u roditeljsko, koje se nalazi u prizemlju. Postepeno smo sredili čitav enterijer, pa sam dobio i svoje kupatilo, kuhinju, trpezariju i dnevnu sobu.
Kada se pre tri godine zaposlio kao farmaceutski tehničar i počeo dovoljno da zarađuje, Nemanja se sasvim osamostalio i odlučio da renovira svoj životni prostor.
- Sadašnja radna soba bila je dnevni boravak, a mesto u kojem danas provodim slobodno vreme prvobitno je bila terasa. Retko sam je koristio, jer sam u trenucima kada sam osećao potrebu za svežim vazduhom uživao u bašti. Pošto je bila višak, od nje smo napravili zatvoren prostor i povezali ga sa kuhinjom i trpezarijom. Tako sam dobio dnevni salon. Razmišljao sam i o tome da će mi, kada jednog dana dobijem naslednike, odvojene spavaće sobe dobro doći.
Vesele boje koje dominiraju celim spratom odraz su Nemanjinog temperamenta i uvek dobrog raspoloženja.
- Pošto mi braon i crna koža deluju hladno, odabrao sam garnituru u crvenoj boji. Iako novom dnevnom boravku nedostaje mnogo detalja, poput slika i polica koje će po mojoj želji biti od stakla, prijatno mi je da u njemu provodim vreme, gledam televiziju i odmaram se. Prilikom uređenja stana oslanjao sam se na sopstvena idejna rešenja i finansijska sredstva. Sam sam ugrađivao laminat i izveo neke gipsane radove, a oko ostalih stvari pomogli su mi drugari iz komšiluka, koji su profesionalci u uređenju enterijera. Na najvećem zidu dominira ogromni poster koji sam dobio na poklon od Branimira Nedeljkovića, rođenog brata moje koleginice Silvije. Kuhinju sam sam dizajnirao, u njoj je sve spremno za kulinarske poduhvate, samo na visećim elementima nedostaju stakla.
U radnoj sobi su kompjuter i ozvučenje sa klavijaturom i mikrofonom. Za svoju dušu, ali i na zadovoljstvo gostiju, mladi domaćin voli da zapeva neku staru, romantičnu baladu, a prijatno ćaskanje najčešće začini posluženjem i kolekcijom najrazličitijih čajeva.
- Obožavam da organizujem sedeljke. Od kada sam dobio svoj sprat, roditelji i ja možemo odvojeno da primamo goste. Posle posla obično sviram ili treniram, jer sam u drugi deo radne sobe uneo sprave za teretanu. U trenucima kada se muzika začuje iz mog kutka, mama i tata vole da mi dođu u goste i, kako kažu, uživaju u mom mini koncertu. Više vremena, ipak, provodim ja kod njih, kada se u popodnevnim časovima okupljamo i razgovaramo uz mamine specijalitete.
U domu Stevanovića sve je pod konac, kao u apoteci, što ne čudi, jer su svi ukućani po profesiji farmaceutski tehničari. Iako je paralelno sa osnovnom školom pohađao odsek harmonike u Muzičkoj školi Vatroslav Lisinski na Banovom brdu, Nemanja je ipak upisao srednju medicinsku školu, istu onu koju su završili njegovi roditelji.
- Mama i tata su sedeli u istoj klupi, a kada su posle završene škole shvatili da ne mogu jedno bez drugog, odlučili su da se venčaju. Rodio sam se tri godine kasnije. Nisam prekinuo porodičnu tradiciju, pošto sam se opredelio za medicinsku školu. Potom sam upisao Šumarski fakultet, ali sam posle prvog kolokvijuma na kojem sam dobio deset, odustao, otišao u vojsku, a zatim neko vreme zajedno sa ocem vodio privatni biznis i svirao. Odluka da se zaposlim za stalno pre tri godine umnogome me je promenila i uozbiljila.
Mada je tada odlučio da se više ne bavi muzikom, čak ni amaterski, sudbina mu je priredila potpuno drugačiji put.
- Za osamnaesti rođendan dobio sam prvu klavijaturu i uz nju se razvijalo moje interesovanje za pevanje. Znajući da nemam dovoljno sredstava da se profesionalno bavim muzikom, pevanje sam doživljavao kao hobi. Prošlogodišnje takmičenje u Zvezdama Granda podstaklo me je da intenzivno razmišljam o preokretu. Krenuo sam na audiciju, međutim, zbog velike gužve - odustao sam. Prošla je cela godina kada sam jednog popodneva na televiziji ugledao reklamu za novu audiciju. Osetio sam da je to pravi trenutak da mi muzika oboji budući život.
Iako se trudi da mu nove obaveze ne promene ustaljeni životni ritam, Nemanja je neminovno morao da se prilagodi nekim novinama.
- Popularnost mi je promenila svakodnevicu - iskren je Nemanja. - Živeo sam mnogo mirnije, posle posla dolazio sam kući i sve slobodno vreme provodio sa bivšom devojkom Olgom. Zbog takmičenja sam se u početku pogubio i koliko god sam mislio da čvrsto stojim na nogama, nije bilo tako. Prošao sam period bančenja i ludovanja, a sada želim da zadržim svoj posao, a muziku negujem kao dodatno zanimanje. Zbog viška obaveza i brzog tempa, razmišljam da iznajmim stan na Voždovcu ili Banjici. Kada dođe vreme za ženidbu, voleo bih da se vratim u ovu kuću u Velikoj Moštanici i ovde osnujem porodicu.
Jasmina Antonijević
Tekst je objavljen u magazinu Story, u broju 104, 18. septembra 2007. godine.
