Tekst je objavljen u magazinu Story broj 98, sedmog avgusta 2007. godine
Vedrim duhom i smislom za humor, mladi glumac Vuk Kostić često je zbijao šale na svoj račun: Samo da odslužim vojsku, pa se ženim, znao je često da kaže. Kada je pre dva meseca zaista krenuo put kasarne u Jakovu, šarmantni umetnik nije zaboravio svoja obećanja da je vreme za mirniji život. Zahvaljujući sopstvenom talentu i radu mnogo pre većine svojih vršnjaka uspeo je sebi da obezbedi krov nad glavom i ispuni ga zanimljivim detaljima, ali i planovima za budućnost.
- Možda je došlo i vreme za ženidbu, ali iako udoban i prijatan, ovaj mali stan nije ostvarenje mojih snova. Nedavno sam kupio novi i veliki stan od sto pedeset kvadrata, u koji se uselila moja mama i polako ga oprema. Inače, iz Jakova sam nedavno na poziv gospodina Dragana Šutanovca prešao u Ministarstvo odbrane, gde ću nastaviti služenje vojske, a kada se vratim kući, i novi dom ću ukrasiti mačevima i mojim omiljenim trofejima iz lova.
Paralelno sa ispitom zrelosti na pozorišnoj akademiji, Vukovom osamostaljenju i životnoj ozbiljnosti doprinela je i iznenadna smrt njegovog oca, čuvenog glumca Mihajla-Pljake Kostića, kao i odluka starijeg brata Nestora o napuštanju roditeljskog doma. Kostić je iznenada postao glava kuće, jer je u tadašnjem porodičnom stanu ostao sam sa majkom Gordanom. Ređao je kvalitetne uloge i napredovao u poslu, pa je od zarađenih honorara mogao pristojno da živi. Njegov glavni učitelj i profesionalni savetnik, čuveni Mika Aleksić, kod kojeg je Vuk od šeste godine učio glumu, pomogao mu je da racionalno usmeri novac i predložio mu da kupi stančić na Vračaru, u istom kraju u kojem je odrastao.
- Istina je da sam se nekako osamostalio sa prvim ulogama na filmu, mada još više volim da slobodno vreme i vojna odsustva provodim kod majke - kaže Vuk, koji je ipak ponosan na svoj momački kutak uređen u minimalističkom stilu sa funkcionalnim nameštajem i tek po nekom sitnicom.
- Do dvadeset prve godine delio sam sobu sa bratom Nestorom. Nisam navikao na samoću, ali mi ponekad prija da budem sam u svom skrovištu u čijem uređenju mi je pomogao Mika Aleksić, koga smatram drugim ocem. Odluku da kupim stan doneo sam posle snimanja filma Emira Kusturice Život je čudo. Ovaj prostor mi se dopao na prvi pogled, pa sam se lako odlučio za njega. Gotovo i da nisam menjao kraj, ostao sam na Čuburi. Mama mi stanuje u blizini, sto metara sam udaljen od Mike i glumca Nikole Koje, mog odličnog kolege i druga.
Prvobitni raspored prostorija bio je potpuno drugačiji od sadašnjeg, a mladi glumac je u stan uneo interesantne komade nameštaja.
- Pored velike sobe i kupatila, ovaj životni prostor je imao malo predsoblje, kuhinjicu i trpezariju. Mika ima smisla i za uređenje enterijera, čak i za slikanje. Porušio je zidove koji su razdvajali te tri celine, a potom je postavio parket i pločice, ugradio klimu, izveo ukrasne gipsane radove, spustio tavanicu i u nju ugradio rasvetu. U kuhinji je uzidao rernu i napravio šank, pošto je znao da mi je to davnašnja želja. Kada sam nakon radova kročio u svoj preuređeni dom, nisam mogao da verujem šta vidim. Vrhunac svega što je Mika uradio za mene bio je poklon za useljenje. Dobio sam mašinu za pranje veša i frižider, a ja sam kao i svaki dobar sin, novu belu tehniku poklonio mami i iz njenog stana doneo stare aparate.
Enterijer koji pleni originalnim idejama i svežinom smešten je u jednoj od starih prestoničkih građevina što čuvaju duh prošlovekovnog Beograda.
- Zgrada je iz 1933. godine i u njoj su još očuvana originalna teška vrata sa kvakama na kojima je ugravirana godina proizvodnje. Posebno mesto u stanu zauzimaju stari kredenac i pisaći sto, njih sam nasledio od maminog dede Kuzmana Milevića. Završio je Šumarski fakultet u Beču, bio je lovac i živeo u centru grada, u Siminoj 18. Njega nisam stigao da upoznam, ali sam zato često odlazio kod prababe u njihovu bašticu u kojoj se danas nalazi jedan poznati kafić. Njihova kuća je bila puna trofeja i prepariranih životinja, koje je pradeda lovio pre Prvog svetskog rata.
Muzejske predmete koji krase momački dom, Vuk je donosio sa raznih putovanja.
- Neke mačeve sam doneo iz španskog grada San Sebastijana, a druge sam kupio na jednoj beogradskoj izložbi. Među replikama poznatih primeraka nalazi se i Eskalibur. Mika je za njih u mojoj sobi napravio specijalne male lože sa posebnim osvetljenjem. On mi je kao rod, odmalena sam uz njega, a naš odnos je kao produženo prijateljstvo između njega i mog oca, jer su oni bili zaista dobri drugovi. Svašta smo zajedno prošli.
Česte posete njegove mame su glavni razlog zašto su sve činijice u Kostićevom domu pune najrazličitijih čokoladica i bombona.
- Kuhinju retko koristim, a u njoj još jedino nedostaje daska za šank, koja je predviđena i za seckanje povrća, voća i mesa. Barske stolice sam dobio na poklon od mame. Ovde su pomešani razni stilovi i epohe, među kojima dominiraju lovački detalji i oni koje sam doneo iz mora. Mama je sačuvala amforu koju sam smestio u trpezariju, a našao sam je kada sam sa bratom ronio u okolini Bigova. Koral, koji se nalazi pored, Nestor je izvadio iz nekog okeana, a kao ukras mi služe i najrazličitije školjke. U kupatilu još nemam ogledalo, ali se pločice tako sijaju da se u njima ogledam.
Iako ima prijatan komšiluk, kad god je kod kuće Vuku ipak nedostaje više društva, pa često organizuje sedeljke.
- Jednog dana ću osnovati porodicu, a za sada mi, pošto imam dvadeset sedam godina, priliči samački život. Čovek nikada ne može da zna kada će upoznati sudbinski nekog bitnog, možda je upravo devojka sa kojom sam, trenutno ona prava. Priželjkujem svoju porodicu, mnogo dece, pre svega bar dva sina. Iz tih razloga sam sagradio i brvnaru na Mokroj gori, nedaleko od Drvengrada. Jednog popodneva sam od Emira Kusturice pozajmio bager i počeo da zidam. Nad kamenim podrumom za rakiju i alat prostire se stan od sto dvadeset kvadrata. Odmalena sam želeo svoju vikendicu, jer smo uvek odlazili kod kumova, u Kruševac i Crnu Goru, na planinu kod drugara i na Taru kod prijatelja Radana. Pošto sam stalno bio u ulozi gosta i spavao kod nekog, maštao sam da i ja nekada budem domaćin. Moj pokojni otac je pogrešio što nije negde napravio kuću, jer je slušao kuma u Crnoj Gori koji mu je govorio: Šta će ti to, kad kod nas imate svoju sobu! Želja mi je da tamo slavim i Nove godine, baš kao što smo za prošli doček Vojin Ćetković, Boba Mićalović, Bane Tomašević i ja bili kod drugara na Mokroj gori. Nisam domaćin koji ume da kuva, ali znam da pružim gostoprimstvo.
Piše: Jasmina Antonijević
Foto: Luka Šarac
