Od kada su joj se roditelji razveli, glumica Iva Štrljić živi sa majkom Slavicom i deset godina mlađim bratom Lukom, a budući da u njihovom toplom porodičnom gnezdu smeštenom u srcu Beograda vladaju veoma liberalna pravila, zvezda nam je pre četiri godine isprIva Štrljić
U strogom centru grada i nedaleko od najatraktivnijeg prestoničkog šetališta, Knez Mihailove ulice, u potkrovlju jedne stare višespratnice, skriveno je toplo porodično gnezdo glumice Ive Štrljić. S pogledom koji se kroz široke prozore preko beogradskih krovova prostire na sve tri strane sveta, trosoban stan poznate umetnice čuva tajne njene glumačko-baletske porodice, koja se u ovaj prostor uselila pre dve i po decenije. Danas, nekoliko godina nakon razvoda, njen otac, poznati glumac Milan Štrljić, živi u Hrvatskoj, a Iva svoj intimni kutak deli sa majkom Slavicom, solistom baleta u penziji, kao i mlađim bratom Lukom.
- Ne bih mogla da živim ni u jednom drugom delu grada, osim u centru - kaže Iva. - Možda sam razmažena, ali ovde sam od svoje pete godine, a do tada smo stanovali kod moje bake na Novom Beogradu. Navikla sam da mi je sve nadohvat ruke i da svuda mogu da stignem bez prevoza. Nema ničeg lepšeg nego kad se ujutro probudim i sa prozora ugledam stare građevine. Taj pogled me svaki put iznova razveseli.
Ivina zgrada je samo jedna u nizu starih beogradskih zdanja koja u sebi čuvaju patinu svega onoga što podrazumeva prestoničku tradiciju. I dok se na njenoj fasadi jasno oslikava atmosfera strogog centra grada, unutrašnjost kuće krije neke svoje male tajne.
- Ovo nekada nije bio stan, već vešernica. Onda su moji roditelji otkupili taj prostor i počeli da se kuće, tako da smo mi zvanično prvi stanari ovog potkrovlja. Drvene grede smeštene tik ispod krova daju posebnu draž našem domu. Život u potkrovlju nikad nije dosadan i čini mi se da je romantičniji od onog u stanovima ispod našeg. Volim da ležim na podu i gledam kroz prozor u nebo. Romantika nastupa onog trenutka kada, mirujući sa rukama pod glavom, posmatram krupne pahulje snega ili kapi kiše, koje mi se približavaju neverovatnom brzinom.
Takav ambijent još na samom ulazu odaje utisak da se nalazite u nekom ušuškanom planinskom domu, koji nema nikakvih dodirnih tačaka sa životom u velegradu.
Ovakav kontrast članovima porodice Štrljić život čini još zanimljivijim.
- Tamnobraon drvo našem stanu daje posebnu toplinu. Ovakav enterijer posebno pogoduje životu umetničkih duša, kao i svim ljudima koji razmišljaju slično kao mi. Iako su ovaj prostor osmislili moji roditelji i sama bih ga uredila na isti način. Mada mi mnogi prijatelji koji nam dolaze u posetu, zameraju da nam je stan taman, mislim da mu upravo to daje dozu prisnosti i pobuđuje inspiraciju.
U prostranoj dnevnoj sobi ukućani se okupljaju kad god im to obaveze dozvole, a iz nje se ulazi u odaje za spavanje i zajedničko kupatilo.
- U dnevnom boravku odvija se čitav naš život. Naravno, ponekad svako od nas ima potrebu da se osami, pa ode u svoju sobu - priča Iva. - Drveno stepenište, koje me podseća na planinske domove iz starih američkih serija, iz centralnog dela ovog prostora penje se na malu galeriju u kojoj su kućna biblioteka i kompjuter. Tu uglavnom provodim slobodno vreme. Kad sam sama kod kuće, obično čitam, šaljem elektronsku poštu ili evociram uspomene iz detinjstva.
Do Ivine male, ali sa stilom opremljene devojačke sobe, vodi uzani hodnik. Pored osnovnog nameštaja, mlada glumica je u nju unela razne sitnice, koje ovaj prostor čine adekvatnim za opuštanje i miran san.
- Moja soba je carstvo za sebe i mnogo se razlikuje od ostatka stana. Jedino mi je žao što i ona nije na dva nivoa i nema te famozne stepenice, koje me asociraju na putovanje prema vrhu, na uspeh i napredak. Trudila sam se da ovde sve ukazuje na ljubav i zrači pozitivnom energijom. Budući da izuzetno volim plavu boju, ona je dominantna. Međutim, nedavno sam čula da je to boja čežnje i da s njom ne treba preterivati, jer se onda celog života za nečim čezne. Zato sam odlučila da se uskoro bacim na farbanje nameštaja.
Sve ono što je od pete godine života činilo njen svet, Iva je utkala u zidove i police svog dragocenog kutka.
- I dan-danas volim da slikam po zidovima. Nije to neka umetnost, više šaranje koje doživljavam kao antistres terapiju, koja je stresna za moje ukućane. Ovde učim tekstove, čitam, slušam muziku i spavam. Kako sam stalno u pokretu, jer mislim da ću nešto propustiti, kod kuće sam najčešće noću. Dok su moji roditelji bili u braku, oni su odlučivali o tome koji će se deo nameštaja uneti u naš dom, a danas svako od nas ima pravo glasa. Ipak, u dnevnoj sobi mama može da stavi veto na svaki predmet koji smatra neadekvatnim. Moj deset godina mlađi brat Luka je u svojoj sobi napravio nezavisnu državu, pa u šali kažem da nas dvoje živimo kao u dve različite zemlje, ali nam ne treba pasoš da bismo jedno drugom ušli na teritoriju. Iako kod nas ne postoji kućni red, život smo izrežirali tako da niko nikome ne smeta.
Pošto joj je vesela priroda nametnula i aktivnosti izvan glume, Iva se nedavno oprobala i kao voditelj jutarnjeg programa Dizanje na TV B92, a angažovana je i u raznim reklamama.
- Nikad mi nije bio problem da se rano probudim - kaže Iva koja se, kad ide na televiziju, budi u četiri i petnaest izjutra. - Čim zazvoni alarm, skačem iz postelje i to nasmejana. Ako imam emisiju, trudim se da prethodno veče zaspim pre ponoći, a inače volim da sam u pokretu i konstantno među ljudima. Nisam spavalica, jer mislim da ću propustiti neki važan san na javi. Sve to ima veze sa motivom, nigde ne idem s namerom da me na tim događajima slikaju niti da bih bila viđena, već da upoznam nove ljude i ostvarim nove poslovne kontakte. Duško Radović je lepo rekao: Čovek vredi onoliko koliko je nekome potreban.
Iako kaže da je retko kod kuće, ponekad samo petnaestak minuta u toku dana, glumica tvrdi da u tim trenucima ume da bude dobar domaćin svojim gostima.
- Pošto sam u strogom centru, dešavalo se da mi prijatelji nenajavljeni svrate na kafu. Međutim, polako su od toga odustali, jer znaju da sam često van kuće. Dok sam kao gimnazijalka živela najpre u Splitu s ocem, a potom i dve godine sama u Zagrebu, svi su navikli da su im moja vrata otvorena u svako doba dana i noći. Sećam se da mi je jedan drug usred noći lupao na vrata kako bi mi se izjadao nakon raskida sa devojkom. Čak je i sendviče doneo da bi me odobrovoljio. Taman kad bih se vratila na spavanje, došao bi neko drugi i to, recimo, pravo sa žurke, da bi sa mnom popio prvu jutarnju kafu. Tada mi je sve to prijalo.
Svoju druželjubivost Iva deli i sa komšijama, sa kojima se odlično slaže.
- Kad sam na drugoj godini Akademije glumila u spotu Zagrli me Bobe Stefanovića, u svojoj ulici sam prvi put osetila šta znači popularnost. Ona se tad manifestovala najčešće tako što sam u lokalnoj pekari dobijala sto grama peciva više. Trudim se da budem pristojna i prijatna u komunikaciji. Imam jednog komšiju koji obožava da se šali, pa ponekad zazvoni na naš interfon i razdere se: Otvori. Otvori kad ti kažem, u skladu sa mojom ulogom iz poznate reklame za loto. Jedan taksista mi je pre neki dan rekao da mi, baš zbog toga kakva sam u toj reklami, nikada u životu ne bi prišao, jer sam mu delovala veoma opasno. A moj dragi kolega Marko Nikolić kaže da tek sada neću moći da nađem dečka!
I mada živi u srcu grada gde je po ceo dan gužva, Iva ne žali što nema veliko dvorište ili prirodno okruženje ispred kuće.
- Navikla sam da se, čak i kad izlazim nakratko, odenem pristojno, jer ću sigurno sresti ljude koji su se spremili za šetnju poznatom beogradskom ulicom. I dok drugi ljudi dolaze u centar da bi šopingovali ili prošetali, ja idem na Vračar, gde imam najviše prijatelja. Najčešće se družim sa Slobodanom Stefanovićem, kolegom sa klase. Imamo našu maršrutu za šetnju, dugačku nekoliko kilometara, od centra do kraja Zvezdare, tokom koje pričamo o suštini života i mnogo se smejemo. Kad se vratim kući, deo svakodnevne rekreacije čini i pešačenje do šestog sprata, jer se u zgradi neopisivo plašim lifta. Suviše je specifičan da bi čovek bio ravnodušan kad uđe u njega. Ne znam šta ljudi pamte kada izađu iz mog stana, ali kada napuste moju zgradu sigurna sam da ne zaboravljaju iskustvo iz starog lifta, koji izgleda kao da je preseljen iz nekog horor filma - zaključuje Iva.
Jasmina Antonijević
Tekst je objavljen u 74. broju magazina Story, 20. februara 2007. godine
