Milorad Miki Damjanović: Dupleks koji miriše na prošlost

Čim je kročio u svoj sadašnji dom, glumac Milorad Miki Damjanović znao je da će ušuškano potkrovlje na Vračaru biti njegov životni prostor koji nakon tri godine od useljenja potpuno oslikava vlasnikov karakter

Baš kao što je snagom volje, talentom i upornošću uspeo da postane jedan od traženijih glumaca mlađe generacije, Miloradu - Mikiju Damjanoviću iste osobine pomogle su da pronađe i uredi svoj dom. Posle dugog traganja za idealnim životnim prostorom, uspešni umetnik konačno je, pre tri godine, kupio svoj krov nad glavom. Njegovo idealno mesto za momački život od pedeset kvadratnih metara skriveno je u potkrovlju novoizgrađene zgrade na Vračaru, jednom od najlepših delova Beograda. Posebnu draž stanu daje to što su prostorije raspoređene na dva nivoa, pa dok je niži uređen za dnevni boravak i prijem gostiju, na spratu se nalazi odaja za spavanje i predsoblje sa ugradnim plakarom. Mikijeva svakodnevica veselija je i razigranija zahvaljujući njegovom cimeru, kućnom ljubimcu Leposavi, za koju je glumac predvideo nekoliko mesta u domu.  

- Nikada nisam maštao o tome da živim u centru prestonice, pogotovo ne na Vračaru, smatrajući da to zadovoljstvo sebi nikada neću moći da priuštim. Važnu ulogu u ovoj priči odigrali su moji roditelji Vera i Branko koji su jednim delom finansijski učestvovali u kupovini ovog stana, a drugi deo novca sam, kao i svaki mladi glumac koji nema dovoljno novca, obezbedio tako što sam podigao kredit. Ovaj stan je zapravo bio šezdesettreći u koji sam ušao razgledajući nekretnine po Beogradu, ali sam, čim sam ga video, znao da će mi to biti dom. Srećna okolnost je bila i ta što su cene stanova u periodu kada sam kupovao svoj krov nad glavom, bile dosta niže od trenutnih. Finansijska situacija mi je diktirala i tempo uređenja doma pa je prošlo dosta vremena dok ga nisam opremio onako kako sam oduvek želeo. Uz sve to, možda najveća prednost ovog stana jeste to što je na samo sedam minuta hoda udaljen od Beogradskog dramskog pozorišta, moje matične kuće  - opisuje Damjanović koji je u tom istom teatru između ostalih, publiku oduševio svojim ulogama u predstavama Norway Today i Anđeli u Americi.

Centralno mesto u stanu simpatičnog momka zauzimaju dnevni boravak i kuhinja koji su podeljeni širokim šankom. Pošto je mladom glumcu kuvanje hobi, s posebnom pažnjom opremao je kulinarski kutak svog doma kojim caruju tople boje.

- Uživam u pripremi najrazličitijih jela. Kuvanje mora da bude uživanje, tako da sam se potrudio da sve potrebne elemente smestim u kuhinju koja je dugačka svega dva metra i šezdeset centimetara. Najčešće spremam burek sa mesom, a pošto uvek volim da menjam recepte i budem kreativan dok kuvam, u mom bureku ima više belog luka nego što to recept nalaže. Moji prijatelji polako su zavoleli ukus mojih jela i navikli su na moje specijalitete. Volim da organizujem sedeljke, što često činim, ali ne i žurke. To sam odlučio posle one koju sam organizovao povodom useljenja. Desilo se da sam prvo izlakirao pod, a potom pozvao goste. Od tada za sva slavlja iznajmljujem neki prostor u gradu - ističe tridesetdvogodišnji glumac koji iza sebe ima dugogodišnje podstanarsko iskustvo, što je doprinelo tome da danas u svom stanu nema suvišne stvari.

- Kada godinama živiš kao podstanar imaš potrebu da stalno redukuješ stvari jer si non-stop sa nekim kutijama u procesu selidbe. Vremenom sam naučio da nepotrebne sitnice poklanjam ili bacam, kako ne bi zauzimale previše prostora i skupljale prašinu. Ormarići u spavaćoj sobi pravljeni su po nacrtima mog prijatelja koji studira na Šumarskom fakultetu. Zauzimaju jednu kosinu u potkrovlju i veoma su funkcionalni. Tu je smeštena moja biblioteka, diskovi i drage uspomene koje se ne uklapaju u ostatak enterijera. Stan sam ukrasio i poklonima meni dragih ljudi, među kojima su dva keramička medveda, dar mog najboljeg prijatelja Vlade Dekića, potom stilizovane posude za biber i so koje sam dobio od drugarice i koleginice Suzane Lukić i figura Bude poklon od drugarice Sanje Mandić. Posebno vodim računa o drvu života koje mi je darovala Dara Džokić - navodi glumac, čijem moderno opremljenom domu, toplinu daju dve umetničke slike, dela njegove majke Vere.

- Mama se amaterski bavi slikanjem, a ove dve slike koje krase moj dnevni boravak stvorila je dok smo moj brat Dragan i ja bili mali. Obojica imamo po jednu maminu sliku koja predstavlja zimski pejzaž, a drugu sam poneo iz porodičnog doma u Priboju kada smo se iz njega iseljavali. U kući još samo terasa nije uređena onako kako bih želeo. Okrenuta je ka veoma prometnoj ulici pa je tokom dana neizdrživa buka, ali zato kada je lepo vreme u večernjim časovima mogu da se opustim i uživam u prelepom pogledu. Planiram da enterijer obogatim sa još zelenila, kako bi i mojoj ljubimici Leposavi ovde bilo prijatnije - dodaje Miki.

Već neko vreme glumac svoj životni prostor deli sa psom koji je sasvim slučajno ušetao u njegov život.

- Putovao sam sa drugarima po Srbiji i kada smo prolazili kroz neko selo, ispred kola nam je istrčala Leposava. Zaustavili smo se i malo se poigrali s njom, međutim, očito sam joj se dopao pa je ušla u kola. Nije bilo potrebe da je dresiram jer se odmah navikla na način života u zatvorenom prostoru u kući. Tačno zna šta sme, a šta ne, pa je nikada nisam zatekao u kuhinji ili na krevetu u spavaćoj sobi. Ona ima svoja dva mesta za odmaranje u dnevnom boravku, kao i jedno u sobi na spratu. Kada sam odlučivao kako da je nazovem, nisam želeo da joj dam neko fensi ime. Zbog mesta gde sam je pronašao izbor je bio logičan, a pošto je lepa, odlučio sam da se zove Leposava. Moji prijatelji su je odmah prihvatili i dali su joj nadimak Lepa - s osmehom priča Miki.

Danilo Mašojević

Tekst je objavljen u 232. broju magazina Story, drugog marta 2010. godine.