Pre četiri godine naša poznata novinarka i spisateljica vratila se u porodični dom na Vračaru, koji deli s mamom Tanjom i u kojem je ušuškana u najlepše uspomene
Novinarka, pisac i producent Vesna de Vinča do pre nekoliko godina većinu svog vremena provodila je u luksuznom brodu na Savi, a onda je donela odluku da se vrati u svoj devojački stan u samom srcu Vračara. Nije joj bilo svejedno kada se odlučila na taj korak jer joj je život na reci donosio brojne prednosti, ali je imala jak razlog. Njenoj majci Tanji bilo je potrebno Vesnino društvo i zato je bez mnogo razmišljanja presekla i odlučila da se vati tamo gde je sve počelo.
- Ovo je uvek moj rezervni dom. Otkad znam za sebe, živim na Vračaru, u ovom istom porodičnom gnezdu kome se stalno vraćam. U stvari, ovaj stan sa najlepšim pogledom na Hram Svetog Save za mene je konstanta. Mir. Spokoj. Uteha. Amortizer za dinamičan životni val koji me nosi već decenijama. Ovo mi je ne znam koji povratak po redu iz raznih životnih situacija, s tim što je sada razlog povratka moja mama, starija stilizovana dama, istoričar umetnosti, sa kojom već neko od nas dvoje dece mora da živi i da joj se posveti. Moj brat Bata ima porodicu, tako da sam ja rešila da se preselim sa broda ovde u grad - s osmehom počinje Vesna priču koja je olako vraća u prošlost.
Prostor koji budi nostalgiju
- Moja filozofija je da čuvam i sačuvam to radoznalo poverljivo dete koje se hrani slobodom i igrom. Ovde je moje pribežište, izvor energije porodične ljubavi, koja nas je okruživala i napajala, smirivala celog života. Zato se stalno vraćam ovom predivnom pozitivnom stanu, okrenutom skoro u celini prema jugu, uvek okupanom sunčevom energijom. Ispred, u parku, igrala sam lastiš sa drugaricama. Iako sam bila štreber, bežala sam iz škole sa drugarima, u naš stan sam uvek dovlačila ceo razred, pa pojedemo pun frižider hrane i smejemo se, družimo. Tu iza ćoška završila sam Osnovnu školu „Sveti Sava" i bila najbolji đak, zamislite, u deset generacija, pa malo dalje Četrnaestu beogradsku gimnaziju i bila vukovac. Onda sam studirala Ekonomski fakultet, tamo magistrirala i tek onda prvi put napustila ovaj prostor. Razlog je bila udaja. Kada sam se razvela, vratila sam se na maminu divnu supicu - nastavlja ona, ukazujući na najdivniji prizor u stanu - pogled na Hram Svetog Save koji ostavlja bez daha.
S posebnim blagoslovom
- Ovde je reč o istom dizajnu i rukopisu unutrašnje dekoracije i arhitekture kakav je, na primer, na brodu na Ušću, koji smo radili arhitekta Vojin Valjarević i ja. Stan sam renovirala kompletno kada je mama bila u bolnici, za samo 36 dana. Bilo je brzo i do detalja osmišljeno pre no što sam krenula u adaptaciju. Htela sam da je iznenadim, da počnemo novi život zajedno. Kada gosti, uđu u dnevnu sobu i zaneme od lepote Hrama, koji bukvalno u dužini od 11 metara viri kroz prozore kao neki veliki topli džin. Taj pogled skoro ukoči čoveka, oduzme dah. Ali potom stižu smirenje i uteha sa te iste strane, od Hrama ka nama. To osećam, evo, već treću godinu otkako sam sa mamom. Tako sam rešila i skoro ostvarila taj ne baš laki arhitektonski cilj - da se bukvalno iz svih delova stana vidi Hram. I dok se tuširamo i dok radim, pišem i dok obedujemo, pijemo kafu i dok gledamo TV - gledamo u Hram, koji je sada naš glavni junak! Taj pogled me budi iz one iste male devojačke sobe, uz taj pogled ulazim u san. To je nesumnjivo blagoslov - kaže Vesna i dodaje da nije kupovala nove stvari za svoj dom kada ga je renovirala, nego je već postojeći nameštaj preuredila.
- Nameštaj je sređen, prefarban u belo, a stolice su presvučene belim navlakama. Na trpezarijski sto i na osnovu kredenca postavila sam hrastove daske. Pod je hrastov parket. Nijanse drveta su tako potpuno uklopljene. Okrugli niski sto je antikvitet isto kao i komoda koju sam dobila od pisca Radomira Smiljanića. To je u stvari sekretar oko koga su se u vreme Tita okupljali i na kome su pisali svoje peticije slobode tadašnji opozicionari, počev od Dobrice Ćosića. Reč je o relativno skupom komadu nameštaja. Ostalo je jeftino, ali udobno. Ne verujem u preskupe materijale i stvari. Mislim da je tu reč o nemoćnom dizajnu. Rob sam emotivnih vrednosti. Ne interesuju me brendovi niti skupoceni nakit. Sve što je veoma skupo jeste opterećenje i toga se rado lišavam. Samo vrednosti za koje me vezuje srce jesu prave. Tako sam stavila stolnjak koji mi je poklonila moja pokojna tetka Vera Miljanić. Osetila sam da je sa nama. Slika „Leonardova kći", koju mi je za rođendan pokonila Olja Ivanjicki, jedna je od najdražih stvari koje imam. Nosim je prvu sa sobom uvek kada se selim. Tu je i predivni tanjir iz Istanbula koji mi je ostao od bake Anđe, mamine mame, kao i skulptura od kašika, poklon Bobana Ilića, srpskog i američkog skulptora najvišeg ranga - „Oskar lepote". I, naravno, uskršnja jaja, delo našeg kreativnog direktora, slikara Nebojše Pilipovića Pila - opisuje Vesna, koja ima dosta obaveza u toku dana, pa zato malo vremena provodi kod kuće. Najčešće se opušta u dnevnoj sobi, koja zauzima najveći prostor u stanu.
Predivan pogled na hram
- Tako sam adaptirala stan da se može lagano i brzo sređivati. Nema tepiha i nema klasičnih zavesa. Sve je krajnje funkcionalno. Gotovo da nam nije potreban usisivač. Naravno, naša Biljana, koja je postala prijatelj kuće, pomaže nam i redovno radi veliko spremanje. Čisti prozori kroz koje gledamo na Hram su najvažniji. Volim da provodim vreme u dnevnoj sobi koja je sada i radna soba naslonjena na spavaću, nekada moju devojačku sobu, izolovanu samo velikim pokretnim vratima - ogledalima. Moja soba je najmanja u stanu. Mama ima najveću spavaću sobu, improvizovani baldahin, zajedno sa staklenom baštom, koju sam osmislila uvlačeći terasu u stambeni prostor - kaže Vesna.
NE PROPUSTITE
