- Kada sam prvi put ugledao kuću, bio sam oduševljen njenim izgledom i pozicijom. Priroda koja je okružuje pravi je ovozemaljski raj. Fascinirala su me brda kojima je obavijen zaliv, more i neki poseban mir koji samo ovde osećam. Kada smo kupili kuću, za mene i moju porodicu ona nije bila samo letnjikovac, već naša oaza u koju smo povremeno dolazili tokom cele godine. Moja deca su obožavala ovo mesto, a Eli i ja smo se potpuno saživeli sa njim. Pošto je kuća bila veoma stara i između spratova nije imala ploče, već prve godine smo renovirali kompletnu unutrašnjost. Kako smo je tada uredili, tako izgleda i danas - polako i sa setom govori veliki milord.
Impozantna primorska građevina, kojoj se slučajni prolaznici neizostavno dive, stara je dva veka i klesana je od kamena pa se, kao i većina fasada uz more, nalazi pod zaštitom Uneska. Teške godine koje su iza Đorđa ostavile su traga i na kući.
- Mnoge okolnosti uticale su na to da ona danas više ne bude onako sjajna kao nekada. Prošlo je mnogo godina, i mnogo toga se promenilo. Ovo je velika kuća koja zahteva da neko stalno u njoj boravi. Moja Eli, koja je već nekoliko godina sprečena da dolazi ovde, i ja ne možemo da je održavamo kao nekad, a naša deca su već odrasli ljudi koji imaju svoje porodice, pa i za njih ova kuća više nije ono što je nekad bila. S godinama je i ona oronula, ali za mene je i dalje jednako lepa. Za svaki njen kamen veoma sam vezan, a svaki kutak u njoj prepun je uspomena. Zato mi je žao što nisam u mogućnosti da je ponovo renoviram - iskreno govori vrhunski pevač.
Prizemlje, u koje se ulazi gotovo sa ponte, podseća na konobu i idealna je prostorija za rashlađivanje u vrelim danima. Tu su smešteni prostrani dnevni boravak, kuhinja i mala soba za popodnevni odmor, u kojoj Đorđe čuva brojne poklone svojih vernih đokista. Iz hodnika koji od kuhinje vodi na sprat, izlazi se u bajkovito opremljeno dvorište, sa svih strana opasano bujnom vegetacijom. Tu se, za baštenskim stolom, Đorđe najčešće druži sa komšijama i prijateljima.
- U dvorištu je veoma prijatno i zato uveče najradije u njemu provodim vreme. U Prčnju me posećuju dragi prijatelji i kolege, pa čak i nekadašnji obožavaoci sa kojima se uz zakusku, piće i pesmu družim u svojoj divnoj bašti. Društvo nam prave ptice i domaće mačke - kaže Đorđe kojeg turisti i danas, dok prelazi ulicu, zaustavljaju pred kućom kako bi se fotografisali sa njim za uspomenu.
Njegovi đokisti posebno su pažljivi, jer neprekidno pokazuju da ga nisu zaboravili. Donose mu suvenire, cveće, albume sa isečcima iz novina, a Đorđe se tome uvek obraduje i sve te sitnice čuva.
- Prošle godine grupa mojih obožavalaca iz dalekog Kazanja doputovala je u Prčanj da me poseti. Pošto su u Beogradu, gde su prvo doputovali, saznali da sam na moru, bez problema su se uputili ovamo. Njihov gest me je silno obradovao, pa sam ih zadržao nekoliko dana u gostima. Divno smo se družili, a poklone koje su mi darovali čuvam u vitrini kao sećanje na njih.
- Obožavam more i gotovo svakog dana se kupam. Pošto je sunce u popodnevnim časovima jako, tada odmaram uz neku knjigu ili muziku, a predveče kada se gotovo niko ne kupa ulazim u vodu da se rashladim i da otplivam jednu turu. Kada Bratislav peca, pridružim mu se i brojim mu ulov, a neretko odlazimo i u Stari grad da prošetamo pored rive - priča Đorđe koji ne propušta da pomene svoje unuke Anu, Teu, Mašu i najmlađeg Đorđa, na koje je ponosan.
Dve najstarije unuke kao male su sa dedom naučile i da plivaju u Prčanju, mlađa Maša povremeno ovde letuje, ali niko za kuću nije toliko vezan koliko njihov deka. I danas Đorđe najviše voli da, uz zvuke muzike sa svojih ploča, popodne odmara u maloj sobi u prizemlju na čijim zidovima se nalaze šeširići iz raznih gradova koje su mu đokisti donosili i ruske ikone, uz koje se oseća zaštićeno.
Danka Grubačić
Tekst je objavljen u 151. broju magazina Story, 12. avgusta 2008. godine.
