Car Dioklecijan posetio je jednom grad Nikomidiju sa zlim umišljajem, da tu potpuno istrebi hrišćane. Kad je počeobezdušno da muči hrišćane pojavio se pred njim sveti Anikita, jedan od gradonačelnika, i počeo neustrašivo da ispoveda pred carem svoju veru u Hrista. Osim toga rekao je za statue idola da su gluvo i nemo kamenje i da je klanjanje njima nedostojno razumnog čoveka.
To je potpuno razljutilo cara Dioklecijana pa je naredio da mu odseku jezik. Božjom silom Anikita je i dalje govorio. Posle toga su ga tukli toliko snažno da su mu kosti provirile kroz kožu, ali on se uporno osmehivao i ponavljao da je Hrist jedini Bog. Tada su pustili krvoločnog lava na njega, koji se, kada ga je ugledao, umirio i počeo da ga mazi svojim šapama.
Sveti Anikita se zahvalio Bogu što ga je spasio i u tom trenutku dogodio se strašan zemljotres koji je srušio Herkulov hram. Dioklecijana ni to nije uverilo u Božju moć pa je naredio da nastave sa najstrašnijim mučenjem. Anikita se tad pomolio Bogu da ga spasi svih muka kako bi ljudi, videvši Božju moć, smogli snage da se usprotive njegovom mučitelju verujući da će ih Bog spasiti.
Nakon što se uverio svojim očima u Božju moć, Fotije je odbacio svaki strah, izašao ispred okupljenog naroda i prišao Anikiti i počeo da grli Anitiku nazivajući ga ocem i posrednikom svog spasenja.
