Svojom iskrenom pričom mama Kristin želi da pošalje posebnu poruku svim roditeljima... Kada je moj sin bio mali, suprug i ja pridružili smo se grupi roditelja dece sa posebnim potrebama na Univerzitetu u Vašingtonu. Ova grupa je bila osmišljena tako da pruža podršku roditeljima bez obzira na to kakve potrebe ima njihovo dete, prenosi Yumama.
Mi smo bili tamo jer je naš sin imao jedan od poremećaja autističnog spektra. Tamo su nas učili pozitivnom roditeljstvu, a više od svega bili smo podsticani da slušamo našu decu. "Slušajte šta govori vaše dete", ponavljao je predavač, čini mi se, hiljadu puta na času. Majka do mene zakolutala je očima i zavalila se u stolicu rekavši: "Da, ali on ne govori, tako da mi vaši saveti ne znače mnogo". Prećutno sam se složila sa njom. Endru takođe nije pričao. Iako sam mogla da razumem pojedine reči, njegova komunukacija bila je ograničena na gestikulaciju i prostu vokalizaciju. Težila sam da budem savršena mama, a istina je da sam bila prestrašena i više nego frustrirana. Jednog dana sam odlučila da ga posmatram kako se igra. Primetila sam da mu smetaju jarke boje, da mu povređuju oči, a da je muzika oštra za njegove uši. Odeća ga je žuljala, a cipele su mu stezale noge. Kako je vreme prolazilo, sve više sam posmatrala drugu decu roditelja iz naše grupe podrške. Jedno je bilo talentovano za muziku, svojim malim rukama sofisticirano je udaralo u ritmu po improvizovanim bubnjevima od kuhinjskog posuđa.
Doktor Karp: Mislim da znam šta izaziva autizam!
Njegovi roditelji su rekli da ponekada 'svira' i klavir. Jedan drugi dečak nosio je kapu napravljenu od papira i 'vozio' je plastični avion iznad glave. Trčkarao je po prostoriji mašući rukama imitirajajući letenje. Njegovi roditelji su rekli da je njegov deda bio pilot. Moj sin je nosio plašt. Kod kuće, Endru je i mene crtao u svom imaginarnom svetu koji je bio ispunjen likovima superheroja. Bila sam tamo uz dinosaurusa Reksa, starog plišanog medveda čija je ruka imala posebnu moć i crveni vagon koji je mogao da se odupre gravitaciji. Obožavala sam što sam deo njegovog univerzuma, svetionik i sigurnost u nepredvidivom svetu. To me je činilo korisnom i malo ponosnom.
Izvinjenje svim suprugama: Žao mi je što vas je moderan svet osudio na neuspeh
Iako ja nisam nosila plašt, bila sam jedan od Endruovih superheroja. Ali kada je moj suprug jedan dan doneo kući kokošku, naš život se promenio iz korena. Tog dana Endru je ostvario svoju prvu pravu konverzaciju, ali ne sa mnom. Razgovarao je sa malom šarenom kokoškom... "Ona je moj novi prijatelj", rekao mi je. "Ona poznaje moje srce". FOTO 2 To je bio prvi put da mi se obratio jezikom koji sam mogla da razumem. Kada je razgovarao sa kokoškom nizao je reči koje su otkrivale njegove nade i snove i sve one strahove koji nisu imali ime. Nosio ju je svuda zakopčanu u svojoj jakni. Kada ju je uneo prvi put u kuću znala sam da sam dobila zamenu.
Nastavak teksta pročitajte na narednoj strani...
