Ako vam se nekad čini da kad pričate deci, da vas ništa ne čuju, probajte sa ovim roditeljskim pravilom koje preporučuje stručnjakinja.
Današnji roditelji su pomalo zarobljeni u vrtlogu razgovora i objašnjavanja. Žele da sve objasne svojoj deci, da budu poštovani i pokažu poštovanje prema mališanima te da iskažu da su spremni za saradnju, pa ulaze u vrzino kolo, a onda se iznerviraju kad vide da njihove metode nisu urodile plodom (momentalno).
Česta pitanja i spremnost na komunikaciju mogu da pomognu u izgradnji veze između roditelja i deteta i podsticanju razmišljanja, ali često se obijaju o glavu stvarajući zabunu i nepotrebne borbe za moć.
Sigi Koen je specijalista za razvoj deteta i autorka knjige "Ti si roditelj". U svojoj karijeri je radila sa više od 5.000 dece kao vaspitačica u predškolskim ustanovima i kao profesorka, a iznenađujuće roditeljsko pravilo kojem se uvek vraća jeste: Reci šta misliš.
NE PROPUSTITE
Kada pitanja nisu zapravo pitanja...
Deca nemaju iskustva ili emocionalne zrelosti da procene svaku odluku ili odrede šta se dalje dešava. Potrebno im je jasno, samouvereno vođstvo.
Zato retorička pitanja „zašto“ često samo povećavaju stid ili defanzivni stav.
Efikasniji pristup je da identifikujete šta želite da kažete i da to jednostavno i direktno saopštite:
Umesto: „Zašto moram toliko puta da te pitam!“
Pokušajte: „Mnogo se ponavljam. Znam da je to frustrirajuće za oboje. Sada je vreme da odem.“
Umesto: „Zašto uvek ovo radiš?!“
Pokušajte: „Primećujem da je ovo postalo obrazac. To je nešto na čemu ćemo zajedno raditi.“
Da li vidite razliku? Jedan pristup eskalira stid i defanzivni stav. Drugi podstiče timski rad, razmišljanje i rešavanje problema.
Princip „Reci šta misliš“
Jedan od mojih osnovnih roditeljskih principa je ono što nazivam principom „Reci šta misliš“. Pre nego što reagujete, zapitajte se: Šta zapravo pokušavam da saopštim?
Zatim recite:
Umesto: „Zašto si udario brata?!“
Pokušajte: „Ne možeš udariti brata. Čak ni kada si ljut, nemojte ga udarati. Kako mu možeš na drugi način pokazati da si uznemiren?“
Umesto: „Zašto ti je soba u takvom neredu?“
Pokušajte: „Vidim mnogo stvari na podu koje tamo ne pripadaju. Hajde da je zajedno sredimo.“
Deci je potrebnije vođstvo nego ispitivanje, a jasnoća je često mnogo efikasnija od postavljanja pitanja.
Jednostavni zadaci ne moraju biti pitanja
Još jedna uobičajena zamka je pretvaranje jednostavnih uputstava u pitanja.
Roditelji često kažu stvari poput „Možeš li, molim te, da obuješ cipele?“ ili „Posle ovog crtanog filma, vreme je za spavanje, važi?“
Roditelji pokušavaju da zvuče s poštovanjem i nežno, ali kada se zadaci o kojima se ne može pregovarati formulišu kao pitanja, deca mogu da budu zbunjena oko toga da li je zadatak zapravo opcionalan. Na kraju krajeva, pitali ste.
Ovo otvara vrata za nepotrebne borbe za moć i dete koje može sve protumačiti kao da je predmet pregovora.
Umesto toga, pokušajte sa mirnim, direktnim izjavama:
„Obuj cipele, molim te. Idemo.“
„Večera je spremna. Molim te, operi ruke.“
„Vreme je za spavanje.“
Jasno vođstvo često pomaže deci da se osećaju mirnije i spremnije na saradnju.
BONUS VIDEO
PSIHOLOG OBJAŠNJAVA KAKO POMOĆI DECI PRI POLAGANJU MALE MATURE! Mašović: Dečija trema lagano može da pređe u anksioznost, to roditelji moraju da prepoznaju!
NE PROPUSTITE
