Srpska crkva je vekovima bila institucija koja je u najtežim vremenima u srpskoj istoriji uspela da sačuva identitet naroda. Jedan od posebno bitnih običaja u pravoslavlju je odnos prema pokojniku.
Vremenom običaji se menjau, posebno ako je narod dugo vremena bio pod uticajem neke druge kulture i vere i to je, na kraju krajeva, sasvim prihvatljivo sve dok je u skladu ca crkvenim kanonom. Međutim, u poslednje vreme, Srbi su počeli da izmišljaju i potpuno menjaju neke običaje koji su već vekovima ukorenjeni ne samo u pravoslavnoj veri već i u svesti naroda.
Koji su to sve običaji oko pokojnika i obeležavanja svih njemu posvećenih dana, a da su sasvim otuđeni od crkve, vere i iskrenog poštovanja preminulog?
Hrišćanska dužnost, kao možda najvažniju, ističe odnos prema svom upokojenom srodniku i nalaže da ga se u molitvama sećamo, da se molimo Bogu za pokoj i mir njegove duše, palimo mu sveće, držimo parastose i pomene, podižemo spomenik kao obeležja njegove večne kuće i da isti držimo u pristojnom i urednom stanju. Sve ovo nalazi se u okviru crkvenog kanona.
Ali kada bi pogledali, stanje u kojima se nalazi većina grobova na grobljima širom Srbije, čini se da nijedan narod nema tako nemaran odnos prema grobovima svojih srodnika kao mi. S jedne strane, taj nemar je apsolutno zapostavljanje grobnih mesta, koje uključuje njihovo neobeležavanje i neodržavanje, jednom rečju, propadanje, a sa druge strane, u pojedinim krajevima Srbije podižu se skupoceni spomenici, kapele moderne arhitekture, koje više liče na vikendice u kojima ima sve ono što ima i u domu – frižideri, televizori, kreveti…
Ovo je ružan običaj.
Neobični običaji: Sunce ne sme da obasja novorođenče!
Spomenik treba da bude skroman sa hrišćanskim obeležjem u obliku krsta. Mnogo je važnije sećati se svojih umrlih u molitvama i činiti dobra dela za pokoj njihovih duša, na primer, pomaganjem sirotinji, davanjem priloga crkvama, bolnicama, domovima za nezbrinutu decu i drugim humanitarnim ustanovama.
Narodna verovanja: Evo šta ne bi trebalo raditi tokom prestupne godine
Što se tiče stava crkve oko opela i sahrane pokojnika, za crkvu je najvažnije žito, vino i sam čin opela. Opelo je molitva u kojoj se sveštenik moli za pokoj duše pokojnika i za oproštaj njegovih grehova koje je učinio u svom životu. Važni su i pomeni koji se vrše od kuće do groblja, jer je pomen, takođe molitva.
Međutim, u nekim krajevima Srbije, za pogreb su vezani brojni suvišni i štetni običaji, koji su često, čak i u suprotnosti sa učenjem crkve. Teško je u narodu menjati takve običaje, naročito one koji su vekovima prisutni, ali u novije vreme zavode se novi običaji, koji se lako mogu menjati. Jedan od takvih je i kupovina venaca za sahranu, zatim darivanje raznim darovima svih koji prisustvuju sahrani. To su ogromni izdaci i potpuno su suvišni. Umesto toga, savetuje se davanje novca, koji bi bio potrošen za venac, ožalošćenom domaćinu ili kući koju je zadesila nesreća i da na taj način pripomognu u snošenju triškova sahrane.
Ono što prati shranu i parastos je velika i obilna priprema jela i pića, pa i ne čudi što se nekad dešava da, kada se gosti najedu i napiju, sahrana pretvori u gozbu, a gosti u pijanom stanju počnu da se ponašaju nedolično i neprikladno. Umesto da se ljudi sećaju preminulog i da ga dostojanstveno isprate na večni počinak, ono što i jeste sahrana i parastos, pretvara se u nedopustivi greh prema pokojniku i njegovoj rodbini.
Poslednji obrok: Poznate ličnosti su ovo jele pred smrt (FOTO)
Protiv ovakvih pojava treba da se bore svi ozbiljni i bogomoljni ljudi u srpskom narodu. Pomenućemo i običaj u nekim krajevima Srbije, kada narod dolazi sa groblja, da se sačekuje u dvorištu gde svi peru ruke, uzimaju ugljen od žara, pa ga premetnu u rukama i prebace preko sebe. To je ostalo iz vremena kada su Srbijom harale zarazne bolesti i na taj način se po naredbi građanskih vlasti vršila dezinfekcija. To danas nije obavezno činiti. Dobro je samo pripremiti vodu i peškir ako nema česme ili kupatila da narod opere ruke, što je osnov higijene.
Za četrdesetodnevni parastos takođe su vezani brojni običaji, među kojima je klanje "dušnog brava". To ne spada u crkvene i verske običaje. Pod te običaje se jedino kao cilj klanja može podvesti i opravdati da se nahrani sirotinja, kao dobro delo za pokoj duše umrloga. Sve ostalo je čist paganski, necrkveni običaj vezan za žrtvoprinošenje.
Posle šest meseci ili jedne godine, takođe se mogu vršiti molitve, odnosno parastosi za umrle. Tada se, kao i za četrdeseti dan, priprema žito koje osvećuje sveštenik, izlazi se na groblje, pale se sveće i prekađuje grob. Parastosi se mogu održavati i češće, a gozbe ni u tim povodima nisu crkveni običaji. Takođe, lepo je i kada se rodbina priseti pokojnika i za ostale praznike, poseti hram, zapali sveća i pomoli se mir njegove duše.
