Mnogi običaji koje danas povezujemo s Božićem i Novom godinom zapravo nemaju korene u hrišćanstvu. Mnogobošci su ih u nekom obliku praktikovali mnogo vekova pre nego što se pojavilo hrišćanstvo i, posle njega, najradosniji hrišćanski praznik.
Čak i ako niste vernik i ne praktikujete religijske rituale, svi ovi običaji su vam dobro poznati i postali su neraskidivo povezani s Božićem.
Toliko nam radosti pružaju da ne mogu da im odole ni oni koji ne slave ovaj praznik, jer, zaista, ko još može da odoli, na primer, kićenju novogodišnje jelke? Međutim, malo ko zna da je ukrašavanje drveta pred Božić, kao i neki od drugih poznatih običaja, nema nikakve veze ni s pravoslavljem, pa ni s hrišćanstvom uopšte.
Božić
Sam Božić u Bibliji se ne pominje, a u prvim vekovima hrišćanstva Hristovo rođenje se nije slavilo. Tek od četvrtog veka pojavljuje se običaj obeležavanja ovog daba. Datum praznika izabran je u vreme kada se slavio rođendan rimskog boga Mitre, a pratio ga je i festival Saturnalija u čast bogu Saturnu.
NE PROPUSTITE
Saturnalije su bile drevni rimski festival u čast bogu Saturnu, koje su prvobitno održavane 17. decembra, a kasnije bi bio produžen nezvaničnim svečanostima do 23. decembra. Tokom tih praznika Rimljani su se zabavljali, nisu radili i razmenjivali su poklone, što je sve opstalo i kad su njihovi potomci počeli da slave Božić!
Jelka
Poreklo običaja kićenja jelke vezuje se pre svega za paganske rituale i simboliku drveća mnogo pre hrišćanstva. Legenda kaže da je hrišćanski misionar Bonifacije u 8. veku posekao Donarov hrast kako bi pagane ubedio u superiornost hrišćanstva. Njegov uspeh smatra se, zapravo, ključnim za pokrštavanje Germana.
U Evropi su narodi kitili zimzeleno drveće da bi oterali zle duhove i veštice, jer je zimzeleno drveće u sred zime simbolizovalo večni život i povratak prirode u proleće.
Kult drveta je veoma važan u mnogim kulturama širom sveta, pa je to bio slučaj i na Starom kontinetu, a on ističe simboličku i duhovnu povezanost ljudi sa drvećem i prirodom. Na primer, kod nas su veoma važni bili zapisi, koji se cene i danas.
Pokloni
Nema Božića bez poklona, ali ni to nisu izmislili hrišćani. U Skandinaviji deca su davala slamu i šargarepu u čizmama kao dar bogu Odinu i njegovom jelenu, a darivanje je imalo bitnu ulogu i tokom rimskih Saturnalija.
Slična praksa darivanja postojala je i u drugim evropskim narodima, a kod nas su se uglavnom davale jabuke, bela košulja, med i drugi pokloni. U hrišćanstvu darivanje je povezano s tri mudraca koji su doneli zlato, tamjan i smirnu novorođenom Isusu.
Deda Mraz
Dobro je poznato Deda Mraz potiče od Svetog Nikole, o kom ima mnogo legendi, a najpoznatija je ona o tome kako je jednom bacio vreću zlata kroz dimnjak kuće siromašne porodice i zlato je palo u čarapu okačenu iznad ognjišta da se osuši. Zbog svoje skromnosti, Sv. Nikola je zamolio čoveka koji ga je video da čuva tajnu, ali se sve brzo pročulo.
U 16. veku običaji vezani za Svetog Nikolu su počeli da slabe na severu Evrope. U Velikoj Britaniji su deca počela da veruju da im poklone donosi Father Christmas, dok je u Francuskoj nastao Père Noël, a u Nemačkoj Christkind, prikazivan kao beba sa zlatnom kosom. Doseljenici u SAD su ove priče spojili u lik Sinterklaas, koji je kasnije nazvan Santa Claus, a u pitanju je stariji čovek velikog srca koji daruje decu u danima praznika.
NE PROPUSTITE
