Između mita i stvarnosti, krije se istina o nemilosrdnom običaju za koji se smatra da je imao ulogu u našoj tradiciji
U istoriji civilizacije žrtvovanje ljudi nije se vezivalo samo za izolovane slučajeve, već litave obrede. Oni su se izvodili na mnogo načina, ali razmišljajući o njima, vezujemo ih za daleku prošlost, plemena i društva udaljena hiljadama kilometara od nas...
Međutim, još mračniju senku na već mračan čin baca mit i verovatnje da su se takve jezive stvari događale i u našoj istoriji. Kod Bore Stankovića mogli smo da čitamo o kulturi i tradiciji koja se poštovala u vreme života pod vlašću Turaka, a, recimo, u seriji "Crna svadba" mogli smo da naučimo kakvi se, pomalo strašni, običaji i obredi vezuju za određena geografska područja, lokalitete i etnologiju.
NE PROPUSTITE
Međutim, dok nesumnjivo naša istorija i tradicija čuvaju divne običaje, vredne prenošenja s kolena na kolena, postoje neki o kojima se pisalo, pričalo i nagađalo, ali sigurno je da ne bi nikada smeli da ožive. Jedan od njih je lapot.
Šta je lapot?
Koren i značenje reči lapot ("lap") je staroslovenskog porekla, a označava gubljenje, iščezavanje, nestajanje. Sličnost sa ovom rečju kada je u pitanju oblik i značenje imaju: lapoti, lapara, izlapeo ...
U pitanju je običaj ubijanja starih ljudi, koji su jedno najbliži članovi porodice vinovnika. Ovaj običaj vezuje se, navodi se, za evropske narode, ali i za američke Indijance i Japance. Postavlja se pitanje da li je lapot zapravo vrsta dredne eutanazije, a kao primer navodi se grčka mitologija.
Običaj senicida u ovom slučaju vezuje se za ubijanje roditelja ili starijih članova porodice, onda kada njihovo izdržavanje postaje preveliki teret. Navodi se pisanje T. R. Đorđevića iz 1918. godine o običajima brdskih predela, gde bi ubistvo bilo izvršavano sekirom ili motkom, a celo selo bi bilo pozvano da prisustvuje događaju.
Navodi se da bi se na glavu osobe stavljale neke namirnice, poput proje, hleba, kukuruzne kaše, ili čak vune, uz reči "ne ubijam te ja, već hleb/proja/kaša".
NE PROPUSTITE
Različita su mišljenja koliko je zaista postojao u našem narodu ovakav običaj, te da li on samo deo legendi i predanja koje se vezuju za druge kulture. Ipak, mnogi autori se slažu da je sačuvan u usmenoj baštini našeg naroda, što dokazuju i neke izreke, poput "zreo za sekirče".
Što se tiče načina ubijanja, pominju se potpuno okrutni načini, gde bi starci živi bili stavljani u sanduk, prženi usijanim gvožđem po vratu, a pominju se i nešto milosrdniji načini, te da bi čak osobe koje očekuje smrt bile potpuno mirne, prihvatavši tu sudbinu kao nešto neminovno.
Bonus video
Obredni vlaški hleb POMANA
NE PROPUSTITE
