Priča o Džimiju
Ukoliko bismo njegov život sveli na to da je početak prvi januar, a kraj 31 decembar, videćete malo razlike među danima. On nikada ne putuje, niti napušta grad, druži se sa istim ljudima koji su mahom u istoj životnoj situaciji kao i on. Zaglavljeni, nespremni da izađu iz zone komfora. On je podsvesno smatrao da je sve u redu jer je gledao ljude oko sebe koji rade isto.
Išao je u krevet i budio se u različito vreme svakog jutra. Imao je problema sa nedostatkom sna, radio je jednoličan posao i život mu se sveo na ćorsokak, a sve vreme je trošio previše dragocene energije. Taj krug je ponavljao svake nedelje.
Nikada nije čitao knjige i nije imao potrebu za proširenjem svog znanja. Stalno se premišljao, imao je brige i strahove. Ponekada bi razmenio neku šalu sa nekim ali retko. Ipak, retko je pravio pauzu da udahne.
Duboko u njemu postojao je nedostatak inspiracije da promeni svoj život, a osnova svega je bila užimanje života zdravo za gotovo. Džimi nikada nije primećivao sjaj i čudo života i ništa mu nije oduzimalo dah. Njegov život je poremećaj kratkoročnih zadovoljstava. On štedi vrlo malo svog novca i troši ga na brzu hranu, alkohol, cigarete, slatkiše...
On nema cilj na duge staze i ne želi da vidi kako njegova sadašnjost utiče na njegovu budućnost. Zapravo, Džimi ne zna šta želi u životu. On ne izvlači lekcije iz prošlih iskustava. Njegov dom je zbrkan i u haosu kao i njegove misli. On ne trenira i sebičan je iako to ne primećuje. Iako je Džimi ekstreman primer on je veoma koristan. U ovoj priči svako može na neki način da se pronađe i poveže sa junakom naše priče. Ne žvuči li ovo pomalo zastrašujuće?
